Зора с Дурмитора
из збирке „Отаџбини и Љубави”
У мом крају рујна зора
Још сванула са свим није;
А висове Дурмитора
Већ одавно сунце грије.
Ја увијек гледам: како
На уранку дана чиста
Дурмитор се из далека
Ко камење драго блиста!
Док је тако тамо дивно!
Васиона тако зрачна..!
У мом крају брда моја
Ко да плачу! Сва су мрачна!
Увек кад забели зора
Гледам како сунце грије
Тврде стене Дурмитора
Што им Тара пјесму вије.
Пљевља 1910. год.
Нема коментара:
Постави коментар