Д. Рајковић - Смрт на Зеленгори

Смрт на Зеленгори

Нешто ме тргло, ко ујед, из таме несвестице;

Кроз отшкринуте капке, у прва светла зоре,

Назирем гавранове.

Ко црне опомене надлећу грабљивице

Над тугом Зеленгоре.

Одузет до појаса лежим у кржљавом жбуну,

Без хране и без воде! О, само да киша почне!

Свуд око мене тела изрешетана труну!

Шта чекам?! Чему се надам?!

Већ ме и вране кљују!

Раскубле су ми усну па ћe и дупље очне!

Покрај руке ми пушка, моја глувара стара!

Да л’је шкодила иком? Сумњам.

Највише мени!

Имам и „парабелу“—

Али храбрости није—

Да је прислоним челу.

О, што ме не открише кад су рањене тукли

Да ме, бар за живота, не раскубају вране!

* * *

Како завидим Нешку, трагичном хероју!

Носили смо га на смену у неком ћебету старом;

Његове обе ноге ранама прекривене.

Кад смо под једном косом пали уморни-мртви,

Наредио је тихо:

Наставите без мене!

И јаукнуо је хитац чемерно, неповратно!

Још ми у свести трне;

Још видим крваву бразду измеђ два ока слепа

И шаку земље црне,

Што су згрчени прсти у јаду ископали.

Често ме мучиле слутње, ал’тог сам дана знао

Да је с Недићем Нешком не само Човек пао,

Heгo и стварност једна којој смо припадали.

* * *

Чујем гласове многе! Да л’ ме то варају чула?!

Ил’ можда пропадам опет у збрку несвестице?

He, нису привиђања! Стазама низ литице

Слазе јамарски момци. Можда бригада цела!

За њима—

Колоне дима!

To пале гором мртве!

Чудно!

Зашто се у овом часу све више одвајам од тела

И као на сцени некој посматрам себе сама

Како се вашљив, знојав провлачим гудурама

И пужевима храним?!

И док се много горко искуство открива,

Чекам крвнике своје без зебње, унакажен,

Јер шта ми могу сада,

Сем да ме спале жива!

На ту мисао грозну, с приливом срџбе старе,

Плану глувара моја на прве јамаре,

И тајац неверице мину широким

Кланцем.

Онда ватрени пљусак од челика и беса

Заора жбуњем и трњем,

Запраши ледином и станцем,

Заурла до небеса!..

Све гори око мене...

Огањ грудима хара...

О жеље, испуњене!..

И док је капао живот из мог рањеног ока

У тами Зеленгоре,

Грану мисао једна-утехе неизречене—

Можда ћу опет срести Недића и Дерока

Кад пређем границе вечне!

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“

          

Д. Рајковић - Из очаја

Из очаја

Лутам по љутом кршу пут неких чемерних брда.

Како су језива само! Ко запуштене ране.

Некрст и Нечист дигли погане главе свуда,

А цркве тугују празне - потсмехом ућуткане!

Ни граје, ни песме нигде, ни револта, ни клетве;

Свак своме јаду тепа испод црепуље мрака,

Док српско име и веру, две драгоцене жетве,

Мрве аветни жрвњи партијских вукодлака!

На врх Ловћена неки грабљиви несит сео;

Прекрио тешким крилом гробницу Владике Рада;

Уместо капеле скромне, какву је песник хтео,

Притисла му је кости - паганска громада!

Његошу што је вером и пером служио Богу,

Незнабожачки знамен поврх Ловћена творе!

Зар га схватају они, зар га волети могу

Џелати Пасјег Гробља, Кочевља и Зеленгоре!

И док с Косова стравна допиру црни гласи,

He одзива се нико са ових смрзлих стена!

Да л се још једна звезда моме племену гаси?

Да л је и Српска Спарта за Српство изгубљена?...

Има ли игде иког да ме утеши, тужна,

Да све ово што рекох, ипак, истина није,

И да визија моја, и трагична и ружна,

Открива само једну страницу историје?

И да ће из ове море ах, само реци, брате!

Сванути хришћанско јутро с пламених видика,

Па кад се светиње српске на стара огњишта врате,

Нестаће мрака и горких поворки изгнаника.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“