Димитрије М. Јефтовић-Полимац - У пароброду на Сави

 

 

У пароброду на Сави
из збирке „Пјесме Свијету”
 
Кад запитах: „Која лађа за Биоград данас броди?
Рекоше ми: „Вардар“! – Баш та, што ми тужно годи.
 
Звони!.. Журте, господине, јер су мале лађе наше,
У кабини друге класе, заузмите место ваше!
 
Чим укрочих у пароброд, ја сам као камен стао,
Одмах сам се у далеку прошлост свога рода дао:
 
“Вардар”! то је ријека тужна увијек мутна и крвава,
Ту сам био гдје је давно закопана српска слава.
 
Ти се сјећаш нас биједних, у рукама грозних страва
Теби пјевам, о Србијо, патриотска земљо права!
 
Свети крају гдје се смјело тробојница српска вије,
Ако теби још потребно моје вреле крви није,
 
Света Земљо! Надо Српства! Ја ти друго дат не могу,
Сем молитве топле што је, за те увијек шаљем Богу.
 
Ти се сјећаш мојих ријека: мојих гора и пољана,
Отаџбино Карађорђа, надо Српства! Зоро рана!..
 
Ти се сјећаш мог Вардара, што у тешком јаду грца
Хвала роде, на великом родољубљу твога срца!..
*
Вече… Шуми бистра Сава, преко поља саног мира,
А мој „Вардар“ тихо броди, кроз вечерњи дах зефира.
Там гдје многе ватре свијетле, познах један град бијели:
Поред Саве и Дунава огледа се вас – цијели.
 
Биограде! Ја те тражим; ја сам те се зажелио;
Ја сам дуго ко сироче под заштитом твојом био.
И ја ћу ти увијек рећи: славни граде, теби хвала!
Јер твоја је моћна рука, многа добра Српству дала!
 
О милости твога срца и сељани моји знају:
Сједећи те не помињу, стојећи ти чест одају.
Ах! лађаре, кад би знао са сузама радост моју,
Ти би тада много брже пригонио лађу своју!
 
Ту ме вежу две љубави, прва: мојег Српства нада. -
Две године ту ми вене вјереница моја млада.
У том ја чух, заповједник неком викну: „Крају гони!..”
На врх брода слуга стаде, а морнар му рече: „Звони!”
 
С једне стране над Врачаром јасни мјесец дивно сјаше!...
А над Савом хиљадама свјетиљки се огледаше.
Мени чежња, радост, сузе, не даваху више мира.
А мој „Вардар“ тихо броди, кроз вечерњи дах зефира.