Cтево П. Бешевић - Крај огњишта

Крај огњишта

1.

Обасјало сунце јасно

И разгрну покров сн’јежни;

Св’јет повика: зима преста,

Процвао је цв’јетак њежни!

Замириса љубичица,

Први в’јесник топлог данка;

Ох, не знаде, да ће платит’

То животом сиротанка.

... Варљиво је сунце било,

Спустише се љути мрази,

И што јуче небо даде,

То нам ево данас гази....

*

Пита љуба зачуђено:

— Гдје је сунце што је сјало ?

Погле свуда уоколо,

Свуд ледено иње пало.

— Јуче бујно, свјеже, мило,

Данас све ми старцу личи,

........„Море, дрва, дрва, жено!

Па подложи — не мудричи.

2.

Ах, ала је топло сада,

Пламен лиже, дрво пуца.

И по која жеравица

Нова пане па свјетлуца;

И жмиравим очицама,

Чини ми се на ме гледи,

Па ми чисто намигује,

Да јој кажем кол’ко вр’једи.

........Јеси свјетла, јеси сјајна

Пуна ватре, пуна жара,

Али, јадна, због тебе се

И у тебе живот згара.

Живот твоје искре јасне,

Пепео ће ту да згасне.

Бићеш пеп’о сред згаришта,

Пеп’о, пеп’о, једно — ништа

3.

Што задркта срце моје,

У скровишту тихог мира?

Поплаши л’ га цијук ватре,

Што чудесну пјесму свира?

Ил’ га плаши онај пеп’о,

Кроз решетку што се руши,

Ил’ га плаши дим прозрачни

Са огњишта што се пуши?

.... Та овђе је тако топло,

Спокојно ми „пилеж” спава,

Ваљда су им санци слатки,

Ох, и ово није јава!

И отац им ево сања,

У том диму крај огњишта,

Дочарава чудне снове

И претреса једно — ништа.

4.

Дај ми, љубо, пехар вина,

И не блени у ме тако;

Та је суза тек од дима...

Плачем ?,...

Лажеш! нисам плак’о.

Ти ми р’јетко виђе сузу,

Да се лије и обара. —

Црвене ми често очи ?

Е, та то је од — катара,

Од читања ил’ од вина....

Ил’ од ноћњег дугог рада,

Двије кћери и два сина

Хоће хљеба, а не — глада...

5.

Чујеш ону пјану руљу?

Са светињом гле шта раде!

Носи натраг пехар с вином,

Разбићу га у комаде!

Поју пјесму што је бојна

Тиртејева лира дала,

А у блато згазиће је

Пред Пантеон идеала.

И над њом ће подигнути,

Гамижући по том’ праху,

Подигнуће храм бестидно

Пијаноме богу — Баху.

.... И ја волим рујно вино

У радости и у јади,

Али сад га не приноси —

Сада ми се ево — гади.

6.

Поноћ прошла. На огњишту

Догорјева и пуцкара,

Над згрнутом жеравицом

Тихо струји топла пара.

А кроз пару кад-кад сину

Њеке ситне звјезде јасне,

Засијају за тренутак

И свјетлост им опет гасне.

Сад трепере, сад се гасе,

Да свјетлаци сину нови;

Блисну, гасну, као нади,

Као моји бурни снови....

Студен мраз ми зимско цв’јеће

На прозорна окна шара,

На улици вјетар звижди,

К’о проклества пјесма стара.

Ст. Бешевић Петров

"Луча" 1899