Стево П. Бешевић - Ноћни састанак

Ноћни састанак

На обалу Јадран-мора,

Ноћ ме тамна ухватила;

— Спустила се с кршних гора,

Па развила мрка крила.

.......У та крила непрозирна

Све се тихо санку спрема,

Ћуте горе,... поља мирна,

— А по небу зв’језда нема.

Само мјесец горе бл’једи,

Пливајући кроз облаке,

Кад-кад трепне и погледи,

И на море спусти зраке;

... Сјевне зрака по таласи,

— Затрепери, па с’ угаси.

Живота нема,... нема ниђе јава,

Све мирно ћути,... у мртвилу спава.

Ни једне зв’језде у свемиру није,

Смркнуто небо облачина крије.

А пусто море

Слегло се и сања,

Без хитра вала

И без жуберкања.

.............................

Ал’ шта би ово?!.. Сјевну л’ муња жарка?

Прснуше л’ врата на небесном храму?!

... Је л’ јава ово?.. Сан ил’ пуста варка?

— Ил’ св’јетом анђ’о пролети кроз таму?

Прољеће и мину

И свјетлости неста;

А ја гледнух с’ мога

Самохрана мјеста;

... Гледнух у ту тмину

И дрхтнух срцем, — кад сам боље згледо —

Предамном стоји једно бл’једо чедо:

Свилене косе низ плећа јој пале,

Жарке јој с’ очи у ме загледале;

Чело је младо подигнула горе,

Ал’ две три на њем’ урезане боре.

... И кликнух јасно: „ко си, момо?.. збори!

Да л’ анђ’о ноћи,... ил’ те пако створи?

 Да л’ злодух морски? — шта ћеш у тој тами?“

... А она шапну : „ћути, — сад смо сами!

„Ви’ш свијет спава под теретом брига,

Живота бурног склопљена је књига.

Не чујеш јецај уздаха, ни боли,

Не видиш сузу јадовања голи! ...

Не питај ко сам ! — Ми смо знанци стари,

— Вјечити другари!....

... Нисам анђ’о, — ал’ ни ђаво!

Ни сотона црних крила;

Силу мрзим,.. љубим право,

— Истина је мени мила!

У пороку људских зала,

Гдје се страст са страшћу грли,

Ја сам често надјачала,

И побједник била врли.

— Глен’ ми чело бл’једо ово,

И набрано на њем’ мјесто,

... Оштро цв’јеће и трново

Китило је њега често.

— Гдје је било сузних јада,

Шиљ’о си ме тамо, друже;

Гдје је пала свака нада...

... Сијала сам тамо руже!

— У надежном у мирису

Стварала сам рајске слике,

И дизала небном вису,

Опет јадне паћенике.

И гдје паде суза чиста:

Нове наде,... снаге нове,...

... Ту и данас вјера блиста,

И на нову борбу зове:...

Проти људства тиранији,

Да на главу стане змији!“

.......................................

Стани, момо!.. кад’ је тако,

Кад’ већ ниси Анђ’о свети,

Нит’ те створи црни пак’о,

... Онда којој жудиш мети? !

— Од куд’ дође?.. куд’ се крећеш?

Куд’ се вијеш, вазданице?

Не видим те кад’ прел’јећеш,

Попут’ сурог орла птице !...

... Другари смо ... дакле збори,

Гдје се дижу твоји двори?

........................................

„Станак мој је скроман,.. мали,

Нису двори од гранита;

Богови ми даровали,

Па сам с њима поносита;

Ја не тражим ништ’ од људи,

У мом стану свега има;...

... А тај стан су твоје груди,

— У твојим сам у прсима!

Виђет’ ме је тешко, брате,

Тек ме можеш осјећати,

Кад’ ти срце све процвати,

И жудња, те к’ пјесми лати.

... Брзолета ја сам она,

Која' пратим људске ваје;

... Гледам патњу милиона

И слушам им уздисаје.

— Ти ме шиљеш по сред људи,

... Широм св’јета ко сироче;

Ал’ ко ће им смекшат’ груди,

Тврђе и од тврде плоче?!

Људи ми се глупо смију,

И окрећу често леђа;

А када ме разумију —

Истина их онда вређа!

... Глен’ ми руке ове бјеле,

Синџирићем урезане;

Слободе су грлит’ хтјеле,...

Па су муком дароване!

— Ти ме шаљеш тамо често,

Сред дивнијех они страна;

Гдје је блист’о златни пр’јесто’

Србинскијех великана!

Стигнем тамо,... кликнем гласом:

Будите се од сна људи;

Марним радом,... слогом, спасом,

Ојачате мушке груди!

... Пал’те Лучу у тој тами,

Не вјерујте подлом нику!....

... Ал’ те гласе надјача ми

Цика злобе у урлику.

А злобе се коло креће

И све даље земљу пара;...

... Клетвом давне пале среће,

Косово му одговара!

— Хоћу л’ роду ?... неслога је!

Човјечанству?... не треба ме!

Мач силника мирно сјаје;...

... Св’јет волије више таме!

.............................................

Гле, ноћ је мирна, ал’ се небо мути,

Природа спава,... Јадран-море ћути.

Мирно је море,... нит’ пљуска нит’ дише,

Ко да се неће пробудити више!

Ни једне звјезде у свемиру није,

Смркнуто небо облачина крије.

И свијет спава под теретом брига,

Живота бурног склопљена је књига,

Многи је у њу данас крвљу пис’о,...

А таквих мука са мном видио си!...“

....... Ах, кажи ко си!?

— „Твоја сам мис’о!“

Спљет                     Стево П. Бешевић

“Луча” свеска IV  1896