Вељко Радојевић
(1868-1959)
Гледала си ….
Гледала си осм’јех лица мога -
Али можда ни сањала ниси,
Да ј’ то осмјех јада големога,
Коме јаду вељи узрок ти си? …
Ниси чула јоште уздах тешки
Када боне раздире ми груди, -
Јер јад, тугу подносим витешки,
Чекам - жељна зора да заруди ….
Па кад небо на нас се осм’је’не
Кад не буде више Србин роб. -
Та не жалим - нек нестане мене, -
На ма’ хладни нек ми с’ копа гроб! -
Већ никакву не имадем жељу,
Да ми бону душу, срце кр’јепи:
Већ с не надам никаквом весељу -
Док пред Србом душман не застрепи ….;
Док не видим круну Душанову,
Да међ Српством као некад сјаји;
Док не чујем ону вијест нову:
„Жељно сунце сину тужној раји …..”-
Ту би с’ душа нагледала раја;
Ту бих жељни узабрао цв’јет;
Па без туге, боли и очаја,
Овај гр’јешни
оставио св’јет.
Вељко
Глас Црногорца 17-XII-1889
Нема коментара:
Постави коментар