среда, 12. јун 2019.

Филип Ј. Ковачевић - Човјек


Човјек

Подвржен је промјени времена:
Сили вјетра, ломњави громова,
Љетној жези и зимској студени.
Голе хриди и зелени лузи,
Стрме горе и широка поља,
Сува мјеста и мочали тешко:
Његовијем титрају се бићем
И своме га уподобе лицу.
Бадљи, трље, змије и јакрепи —
Сметају му, задијевају га:
Од свачееа треба да се брани,
Или свему да се прилагоди
Ка’ остала друга животиња,
Ако му је мило живовање.
Ка’ живина рађа се и умре, —
Ни донесе, ни штогод понесе.
Ради опће сврхе у нарави
На св’јет дође: да у друге живот
Свој подмлади, — а са њега пође:
Свом подмлатку да мјесто уступи.
Она борба вјечна, непрекндна,
Којом нарав своју мету врши,
Ни човјека оставила није.
Зар се тако не боре и људи? —
Један пада, а другп се диже ...
До душе је вазда исто сунце,
Ал’ ако ће једног да огрије, —
Мора другом да сједе и зађе.
Потиру се силе и народи,
Па у кога веће има снаге,
Вазда живи на рачун другога.
Празакон је један за свакога:
За живину као за билину,
За њих двоје као за човјека.
Но бадава — ка’ у инад свему,
Што га веже за друге створове, —
Човјек опет жнвотиња није,
Ни се може сматрати примјером
Савршене животне природе.
Самосталан у слободи својој,
Он другчије образује царство,
Него што је царство магаради,
Или оних злосретних мајмуна,
Те прекину гркљан у бривању.
 То се царство зове човјечанство,
И у њему нико нема права
Да царује — до човјека сама.
Дух и разум и воља његова
Заносе га у бескрајни простор
Васионе, да мјери висине
И кретања најдаљих звијезда.
Земља му је поприште јуначко,
Да на њојзи своје моћи куша,
А небеса огледало сјајно,
Ђе назиро своју величину,
Па се мучи, па на земљи ради
Да се својом величином сравни. —
Истражује сакривене тајне,
Испитује узроке постања;
Мотри разних ствари одношаје,
Присподабља једне с другијема,
Разлучује једне од другијех
И све свађа на истину свету: —
Онај дивни закон у природи.
Смион, радан, у раду постојан,
Небеса је на земљу скинуо,
Ваздусима громове отео;
Саставио исток са западом;
На сјеверу стожер ударио,
Па с њим на југ земљу утврдио.
Он изуми чудо нечувено,
Да у једном малом зрнцу праха,
Ил’ у канљи воде на цвијећу
Може виђет блијеск и љепоту —
Величанство цијела створења ...
Шта се море фали с дубинама,
Јал’ охоле горе с висинама,
Кад нити је виса ни дубине,
Ђе човјеку нога стат’ не може
Или ђе му већ станула није?
Он се мучи да свему доскочи:
Што је било и што може бити,
И почетак и свршетак свега
Да сазнаде — да цијелу нарав
Сподобије и себи потчини.
Те шго може, он хоће и ради;
Што не може, он за тијем чезне
И у тежњи таковој нестаје.
Па ко може да стане пред њиме?
Њим, те умом истине дознаје,
Њим, те душом крјепости развија,
Њим те срцем руши и обара,
Ил’ по вољи нова дјела ствара?
Нема тога! — Ал’ највише добро,
Те човјека диже и узноси
 Над остале грађане свијета,
То је она вјера и надање
У његова Бога-Створитеља,
Вјера и над, без којих се ништа
Са човјеком сравнити не смије;
Јер њих двоје ђе не може бити,
Ту зајиста — ни човјека није.

Филип Ј. Ковачевић



“Црногорка” број 21  1885












Нема коментара:

Постави коментар