Приказивање постова са ознаком Stevan P. Besevic. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Stevan P. Besevic. Прикажи све постове

петак, 13. јануар 2023.

Стеван П. Бешевић



 


Биографија

Стеван Бешевић (Сремска Митровица23. август 1868 — Београд, 6. новембар 1942) био је судијски чиновник, адвокат, новинар, уредник сатиричног листа Врач погађач и илустрованих дечјих новина Наш лист, конструктор и градитељ летећих модела.

Стеван Бешевић рођен је у Срему, у Митровици, крајем лета 1868. године. Потиче из православне свештеничке породице из села Баљци код Дрниша. Отац Петар, грађевински радник а затим трговац, као млад се доселио из Далмације у Срем, где је оженио Милеву Њиноверсковић, Стеванову мајку аустријско-пољског порекла.

Стеван је у родном граду завршио основну школу и започео реалну гимназију, коју је потом завршио у очевом завичају у Сплиту. Сарађивао је у српским листовима од 1893. године, најпре у Бранковом колу и задарском Српском гласу. Књижевни рад започиње у Сплиту, где је од 1892. године био судски практикант. Након што се настанио у Сплиту, 1895. оженио се Олгом Питоњеф, Русинком из угледне породице земљопоседника, некадашњих Козака, са којом је већ имао двоје деце, Николу и Петра. Олга је била виолинисткиња, а касније професорка Музичке школе „Станковић” у Београду. У Сплиту је отворио адвокатску канцеларију, а потом и у Дубровнику. Због алегоријске песме Вила и орао из 1894. године, која је била забрањена, одговарао је пред аустроугарском влашћу.

Након што је добио треће дете са Олгом, Милицу, са породицом се 1896. године преселио у Загреб, због бољих могућности за рад и за школовање деце. У Загребу се родила и Вукосава, четврто дете у породици. У овом периоду, Стеван се бавио новинарством и књижевношћу, а једно време је имао и фотографску радњу. Као велики следбеник Змаја био је један од организатора Змајеве прославе 1899. године у Загребу. Изабран је крајем 1906. године за потпредседника загребачког Друштва за оснивање српских народних књижница. Примао је једно време, као „осиротели књижевник” у Загребу, новчану помоћ од „Задужбине Мијаила и Марије Миливојевића”. Године 1911, у немирна времена и предвечерје великих ратова, са породицом се доселио у Београд, како би избегао ратовање на аустроугарској страни против Србије.

Стеван је на почетку Првог светског рата био чиновник Српског Пресбироа, у својству преводиоца. Примљен је децембра 1914. године заједно са супругом Олгом и децом у српско поданство. Повлачио се са српском војском и стигао на Крф 1916. године. Ту је уређивао Српске новине. Стева је био блиски пријатељ и заштитник песника Владислава Петковића Диса. Године 1928. му је званично признато (за године указне службе) да је од 28. августа 1891. па до 28. јуна 1914. године провео као „национални радник”. Пензионисан је 1935. године.

Уређивао је више година двонедељни лист Врач, као и илустровани шаљиви календар Врач погађач (од 1906). Био је уредник дечијег Нашег листа у Београду од 1921. године и уредник Службених новина Краљевине Југославије од 1934. до 1941. године. Бавио се и поезијом и за разне часописе писао песме, лирске и сатиричне. За његову поезију, додуше, Урош Џонић рекао је Као песник нема снажнијих акцената у изразу ни дубине у емоцији. Његова поезија је више дескриптивна, одише нечим старинским и конвенционалним. Има нешто успелих песама за децу, али те дечје и хумористично-сатиричне песме (око 1.000) — у доба Змаја или одмах после њега — немају много духа и оштрине. Аутор је задружне химне „Ратарка” (1899).

За време немачког бомбардовања Београда 1941. године тешко је рањен, а у бомбардовању су трагично погинуле супруга Олга и кћерка Милица. Умро је септембра 1942. године у престоничкој болници, од последица повреда.

Стеван Бешевић био је човек свестраних интересовања и радозналог духа. Осим што је био адвокат и новинар, веома су га привлачиле и књижевност, биологија, филозофија и техника, а бавио се узгред многим наукама. Био је један од првих људи у Србији који су израђивали моделе авиона. Прве моделе израдио је у Загребу и демонстрирао их 1910. године. Загребачке новине Србобран су и 1909. године писале о његовом изуму: Стеван Бешевић, пјесник и припадник Србобрановог круга направио је нови модел, прототип летјелице. Аутор каже да су се стручњаци веома повољно изразили о Соколу који има облик велике птице са раширеним крилима и репом. Жали се да Срби немају вјере у своје људе, који вјерују додуше у напредак, али на томе... раде неки други људи, а не Срби. Касније је наставио рад у Београду, а то демонстрирао 1911. године, где је највише пажње побудио лет модела хеликоптера. После Првог светског рата наставио је са новим моделима једнокрилаца, двокрилаца па и вишекрилаца, а циљ му је био проверавање замисли о усавршавању авиона, те је стекао признања за неколико патената из аеро-наутике. Његови модели су за погон користили гумену траку.

 Извор: Wikipedia





          





уторак, 16. јун 2020.

Стево П. Бешевић - Пошљедња пјесма



Пошљедња пјесма

Тамо гдје је небо плаво,
Кршне Боке загрлило кам,
Тамо ја сам љубећи познаво:
Како грије дјевојачки плам.

Тамо, ... тамо, гдје небеса често.
У валове свој хитају гром;
... Ту крај мора ја сам им’о престо,
И на њему царовао с њом.

Наших златних круна свјетлуцање,
Јасно беше као мајски дан,
Круне бјеху вјера и уздање, ...
... А шта сада ?... прође све ко сан!

Је ли тако?... тебе пита ево,
Задње пјесме недопјеван јад;
... Знам шапнућеш: „истину је пјево,
Тако беше, али није сад“.

У осами кад ушчиташ ово,
Знаћеш да сам јоште ево жив;
Ал’ гле како свако дрхће слово:
И проклиње оног, ко је крив!

Спљет        Ст. П. Бешевић

"Босанска Вила" бр. 9 1894






субота, 29. фебруар 2020.

Ст. Бешевић—Петров - Албум



Албум 


Кад год узмем књигу ову
И преврћем лиске њене,
Стотину се успомена
Мојом душом тихо крене.

Та на свакој њеној страни
Сретају ме знана лица:
Пријатељи и другари
Од десетак годиница.

Мила ми је књига ова,
Дрáге су ми њене стране;
Свако лице — спомен живи,
У прошле ме враћа дане.

.... Дани, дани, слатки дани,
У којима с’ љубав стапа!
У којима душа млада
Пријатељства радо склапа.

У којима с’ вјером куне
Пред олтаром идеала,
А послије клетва тоне
Сред туђинских гдје-год вала.

У којима под облаке
Подиже нас крило лако;
У којима с’ много лаже,
У којима ј’ пјесник свако!

.... Погле ово лице мило
Идеално л’јепа лика —
То се лице претворило
У бездушна — каматника !

Ево опет једног лика,
Вл’једо момче — сјећам га се.
Том врлине и дан данас
К’о човјеку душу красе.

Ево треће, ... а мој Вељко,
Ти си много обећав’о;
Ал’ земља ти уска бјеше,
Волио си небо плаво.

Ниси самац, погле низа,
Што везује коло кобно,
Слике моје, слике тужне,
Пријатеља коло — гробно.

И све тако, лист за листом,
Друг до друга, лик до лика,
Родољуба, врле браће,
Немариша — одметника.

.... Ал’ ја волим књигу ову,
Утјешим се често њоме.
Листајући њене стране
Цио св’јет је преда мноме.


Ст. Бешевић—Петров

"Луча" 1900.





петак, 28. фебруар 2020.

Cтево П. Бешевић - Крај огњишта





Крај огњишта


1.
Обасјало сунце јасно
И разгрну покров сн’јежни;
Св’јет повика: зима преста,
Процвао је цв’јетак њежни!

Замириса љубичица,
Први в’јесник топлог данка;
Ох, не знаде, да ће платит’
То животом сиротанка.

... Варљиво је сунце било,
Спустише се љути мрази,
И што јуче небо даде,
То нам ево данас гази....

*
Пита љуба зачуђено:
— Гдје је сунце што је сјало ?
Погле свуда уоколо,
Свуд ледено иње пало.

— Јуче бујно, свјеже, мило,
Данас све ми старцу личи,
........„Море, дрва, дрва, жено!
Па подложи — не мудричи.

2.

Ах, ала је топло сада,
Пламен лиже, дрво пуца.
И по која жеравица
Нова пане па свјетлуца;
И жмиравим очицама,
Чини ми се на ме гледи,
Па ми чисто намигује,
Да јој кажем кол’ко вр’једи.

........Јеси свјетла, јеси сјајна
Пуна ватре, пуна жара,
Али, јадна, због тебе се
И у тебе живот згара.

Живот твоје искре јасне,
Пепео ће ту да згасне.
Бићеш пеп’о сред згаришта,
Пеп’о, пеп’о, једно — ништа

3.

Што задркта срце моје,
У скровишту тихог мира?
Поплаши л’ га цијук ватре,
Што чудесну пјесму свира?
Ил’ га плаши онај пеп’о,
Кроз решетку што се руши,
Ил’ га плаши дим прозрачни
Са огњишта што се пуши?

.... Та овђе је тако топло,
Спокојно ми „пилеж” спава,
Ваљда су им санци слатки,
Ох, и ово није јава!
И отац им ево сања,
У том диму крај огњишта,
Дочарава чудне снове
И претреса једно — ништа.

4.

Дај ми, љубо, пехар вина,
И не блени у ме тако;
Та је суза тек од дима...
Плачем ?,...
Лажеш! нисам плак’о.
Ти ми р’јетко виђе сузу,
Да се лије и обара. —
Црвене ми често очи ?
Е, та то је од — катара,
Од читања ил’ од вина....
Ил’ од ноћњег дугог рада,
Двије кћери и два сина
Хоће хљеба, а не — глада...

5.

Чујеш ону пјану руљу?
Са светињом гле шта раде!
Носи натраг пехар с вином,
Разбићу га у комаде!

Поју пјесму што је бојна
Тиртејева лира дала,
А у блато згазиће је
Пред Пантеон идеала.

И над њом ће подигнути,
Гамижући по том’ праху,
Подигнуће храм бестидно
Пијаноме богу — Баху.

.... И ја волим рујно вино
У радости и у јади,
Али сад га не приноси —
Сада ми се ево — гади.

6.

Поноћ прошла. На огњишту
Догорјева и пуцкара,
Над згрнутом жеравицом
Тихо струји топла пара.

А кроз пару кад-кад сину
Њеке ситне звјезде јасне,
Засијају за тренутак
И свјетлост им опет гасне.

Сад трепере, сад се гасе,
Да свјетлаци сину нови;
Блисну, гасну, као нади,
Као моји бурни снови....

Студен мраз ми зимско цв’јеће
На прозорна окна шара,
На улици вјетар звижди,
К’о проклества пјесма стара.

Ст. Бешевић Петров

"Луча" 1899










недеља, 22. децембар 2019.

Стево П. Бешевић - Сл. Друштву „Горски Вијенац”




Сл. Друштву „Горски Вијенац”

У вјенцу су два симбола,
Један смрти,,. други славе;
Један пјесме,.. други бола,..
... И оба за људске главе.

Али вјенац,.. „Вјенац Горски“
Симбол носи један сами:
. . . „Мач крунише Црногорски,
„Да к’о „Луча” сја у тами.

На том „Вјенцу” лист до листа,
Редом славу приповједа;
На сваком се име блиста
Шпартиније лавских чеда.

. . . Благо теби Црна Горо,
„Благородство“ с Тебе грије;..
Још једини Твој се ор’о,
„Врх Тимора“ — срећан вије!

Спљет, Јула 1895.

Из дубоког братског поштовања

С. П. Бешевић


“Луча”    свеска VII-VIII           1895.






          



Стево П. Бешевић - Црној Гори





Црној Гори

Кад нестане вељих мука,
И браћа се вежу миром;
И кад сјегне српска рука,
Братинскијем за путиром.

Кад на усне капи свете,
Изморене крену груди,
И браћа се браће сјете:
„Да смо Срби,.. да смо људи!”

Тог свеславе срећна дана,
Међ’ све друге ти би сјала;
С узорних Ти великана,
И с примјера ког’ си дала!

Спљет, 13. Јула 1895.

С. П. Бешевић


“Луча”    свеска VII-VIII           1895.