Ратару – Исељенику
Шта зар мирно село да оставиш своје,
И у незнан, туђи да се кренеш град?
Где се јадне душе на хиљаде броје,
А царује беда, превара и – глад.
Погле миле њиве, погле винограде –
Та зар ти је живот тако пост’о црн,
Да ти земљу руке туђинове раде,
Или их полако запрложи трн?
Гле, овде у селу свако срце пева;
Над и вера чврста разгони им студ
А теби ће метеж, она пуста врева,
Да саломи тугом јуначку ти груд.
Латиће се собом она дивља слота,
У којој ћеш бити туђе воље роб,
Црпаће ти снагу, држати к’о скота,
И сломљена ринут’ у прерани гроб.
Нема тамо душе која би те чула,
Кад’ ти уздах јекне кроз туђинов трем.
Лед им је у крви, срца му им трула;
За утеху братску језик им је нем.
Ох, не иди тамо, не остављај село,
И не гаси ватре са огњишта свог;
Крени мушком снагом и разведри чело,
И погледај небу, та добар је Бог!
Ето под тим небом кршан ти си ник’о
И на снагу стао и подиг’о дом.
На ово си небо из малена свик’о,
На његово сунце и на његов гром.
Ох, не иди у свет – небо ће ти ово
Да улије веру
снагу и над.
На том небу пише, а златно је слово:
-На рођеној груди најслађи је рад!
Ст. Бешевић–Петров
"Бока" 1909
Нема коментара:
Постави коментар