Филип Ј. Ковачевић

 

Филип Ј. Ковачевић

"Филип Ј. Ковачевић, класичан филолог, врстан познавалац њемачког, француског, италијанског, руског и арапског језика, један је од наших најобразованијих људи XIX вијека. Његово дјеловање је оставило значајног трага у областима просвјете, књижевности, издавачке дјелатности, библиотекарства, архивистике, преводилаштва, позоришног живота и то на подручју ондашње Црне Горе, Боке Которске, Србије, Аустроугарске царевине и шире.

Родио се у Грбљу у селу Пријевор 14. новембра 1859. године.
Отац Јово је био земљорадник, односно како се у матичним књигама тога времена обиљежавало "тежак" и поморац. Потицао је из свештеничке породице. Филипова мајка је била Стане, рођена Борета из Мајина, села поред Будве."

Проф. др Дарко Антовић

Филип Ј. Ковачевић - На једноме гробу

Филип Ј. Ковачевић - На гробу војводе Ђура Матановића

Филип Ј. Ковачевић - Китица цвијећа

Филип Ј. Ковачевић - На дан прославе

Филип Ј. Ковачевић - Право уживање

Филип Ј. Ковачевић - На мјесецу

Филип Ј. Ковачевић - Спасење

Филип Ј. Ковачевић - Луда

Филип Ј. Ковачевић - Славуј

Филип Ј. Ковачевић - Пјесма на двадесетпети септембра

Филип Ј. Ковачевић - Човјек

Филип Ј. Ковачевић - Једној црногорки

Филип Ј. Ковачевић - Ловћену

Филип Ј. Ковачевић - Незаборављеној Покојници

Филип Ј. Ковачевић - Химна друштва “Горски Вијенац”

Филип Ј. Ковачевић - Дангубице

Филип Ј. Ковачевић - Живот

Филип Ј. Ковачевић - Нашљедниково коло 

• Филип Ј. Ковачевић - На гробу Пера Ј. Сундечића

 

 

Филип Ј. Ковачевић - Нашљедниково коло

 

Нашљедниково коло

Пјесма црногорске омладине, која се пјева као: „Радо иде ...”

Срце бије, а коло се вије,

А над колом плаво с’ небо смије,

А на небу сјајна звијезда ниче:

Зв’јездо наша, Књаже-Нашљедниче!

Живио Те Бог

На утјеху рода Твог!

Ти нам био глава

Свуда одабрана,

Ка’ што су Ти мали

И ђедови били;

Е док нам је таквих дичних Господара

Домовина наша не боји се квара:

Свуд ће она прва бит’,

Свуд се њено коло вит’.

 

***

Први бисмо, ђегод боја бисмо —

И ђе бисмо свуда задобисмо

Дика наша св’јету на видику

Свеђ је био Српству на бранику:

Кђаже Николај,

Огњевити српски змај. –

Љубав, брацка слога

И благослов Бога –

Пратали Га свети,

Да Косово свети…

И Тебека Књаже та пратња очева:

Џевердара цика и анџара звека,

Да продужим бабов чин

У-њ да будеш очин син.

 

***

Големо је нашијех душмана,

Све душмана ка’ злогуких врана…

Ема што ће црне кукавице

Кад скочимо на њих јатомице?

Соколови ми

Уз сокола Тебе сви!

Потећи ће крвца

Из јуначких срца !

И пануће глава

Све за српска права;

Нама ништа није слађе на свијету,

Но погинут’ мушки за слободу свету: -

У крвави панут бој

Борећи се за род свој!..

 

***

Што Ти Бабо велики почео

Да Бог да нам, Књаже, Ти дочео:

Све Душана земље што су биле

Престолу се Твоме поклониле!

А Твој златни Грб

Пољубио сваки Срб!

С мора до Дунава

И до Цариграда

Опет Српство мило

С Тобом једно било!

У јединству жељну народа српскога

Под крилима златним орла Ловћенскога

Биће свакој патњи крај,

А по свему Српству рај!

 

Цетиње, на Нашљедников рођендан 1885.

 

Филип Ј. Ковачевић

Филип Ј. Ковачевић - Живот

Живот

Извија се сиња магла

У висине грдне, јаке, –

Сиња магла у висине

Згомила се у облаке;

А облаци отежају,

Па се опет врћу доље:

Силни пљyсaк из облака

Све потопи равно поље. –

А на поље зима пане,

Смрзне вода као греда, –

И што ј’ прије магла била,

Сад су само Санте леда...

А наш живот што је друго

Heгo она магла сиња? –

Лети, лети — под облаке,

Па се свали са висина... –

Те у калу и у праху

Котрља се, дави, гуши,

Па тек само зиму чека,

Да га укочи, обездуши... –

И зима га укочила,

Ни маћ’ му се више не да:

Ој младости, – магло сиња!

Ој старости, – санто леда!

Филип Ј. Ковачевић

“Нова Зета”   1889.

Филип Ј. Ковачевић - Дангубице

Дангубице

Од Филипа Ј. Ковачевића

Својски ради, а савјесно штеди,

У туђе се не мијешај ствари;

Не дај нико да те за нос вуче,

Али слушај што ти зборе стари —

У разлог се и пождени с људма,

Е ма презри рђе и погани;

Не полети на напаст никоме,

Ал’ ђе станеш, јуначки остани:

Држи добра према себи друга;

Заочице никога не суди;

А што желиш, то сам себи тражи —

Па ћеш бити човјек украј људи.

Ко тијело грије са сребром и златом,

А душу напушта да му гола зебе,

Тај је богат, али — за некога другог,

А убоги просјак за самога себе.

Све што човјек више пење се навише

Стрмоглавом тим је ближи паду свом;

Јер нека му друго не науди ништа,

Кад изађе на врх — убије га гром.

Да добијеш право, није доста само,

Што оружан стојиш у разлогу своме;

Јер ти разлог често за неразлог прође,

Кад га, брате, немаш показати коме.

Повјерење, ко је ’но је свуда

Свакодневних предмет разговора,

То је оно, што траже залуда

Милиони жена и доктора.

Ко је зашто, то и ради,

О своме се сваки крпи:

Луд се љути, сирак куне,

Рђа пр’јети — јунак трпи.

Вук се кажу — не боји од паса

Ма зазире од њихова гласа;

Он презире њину пасју грају,

Ма не воли што на њега лају.

"Луча" 1896.