Ст. П. Бешевић - Сажаљење

Сажаљење

Често сам овђе гледо,... гдје сирак један мали,

На туђем прагу моли, да би му посла дали. ...

Посла је хтио чујте!... Не хљеб да мукте једе,

Слаба и мала рука, зарадит’ кору хтједе.

И људи гонише га с’ прага без мрве хљеба; ...

Та коме још за слугу болно сироче треба?!

Прогоњен,.. го,.. без капе у 'дртом лут’о је руву,

И морао је просит’ за хљеба кору суву.

Трчк’о је бос по бури и пљуску хладне кише,

Дадох му и ја грошић, (то јест кад’ имах више).

Ал’ и те муке једном његове мораше стати;

Ваљда је било небу већ жао да се пати. ...

Једнога дана људи дон’јеше глас о њему,

Да су га нашли мртва у пустом једном трему.

„Сиромах!... добар бјеше,“ — опште је било мнење; —

— А то се знате зове у свјету: ... „сажалење.”

У Спљету                    Ст. П. Бешевић

“Луча” свеска III  1896.