Nad grobom Viteškog kralja
Viteški kralju, diko naša, slavo,
Spasitelju namučenog našeg roda,
Uteho jedina sred tmurnih dana,
Heroju Slavni, što nam Te Višnji poda!
Zar da tebe krvoločnik ukloni?
Jaoj, Kralju, krvca nam mrzne, bledi
pri pomisli da te više živa nema.
Trgamo se u ovoj strašnoj bedi.
Nad Tvojim grobom stojimo skamenjeni,
tugujemo i gorke lijemo suze,
shrvani smo, zbunjeni i ojadjeni,
što Te svirepo od nas udes uze.
I žale Te narodi širom sveta,
plače priroda, proplakaše stene,
u čemer nam se srce pretvorilo,
bol ne prestaje, ni plač zemlje cele.
Viteški kralju. Ti za nas nisi mrtav,
Duh Tvoj je s nama, Tvoj mili lik
uvek će nam pred očima blistat
i uvek biti s nama naš Kralj-Mučenik.
Sreća dragog Ti naroda Tvoj je bio cilj
za nju si napregao sve svoje snage,
i pao si od ruke podlih izdajnika
žrtvom rada na napretku zemlje drage.
I pre no što si trudne sklopio oči
posljednjim dahom i naporom snage Svoje
ostavio si nam sveti amanet;
da čuvamo dobro mile zemlje Tvoje.
Kunemo Ti se sad i do veka,
da ćemo se verno držati amaneta,
da ćemo Te sledit, slušat i spominjat,
želja Tvoja nadasve nam je sveta.
Viteški Kralju, neka Ti je slava!
Krv tvoja nije prolivena zalud;
još ćemo se više sada zbližit,
i ugušit dušmanski taj jalov trud.
Pocivaj mirno medj Pretcima Tvojim,
u Kraljevskom Hramu na vrh Oplenca,
okrunjen vencem mučeništva i slave,
a mi cemo se zbiti oko Tvog Prvenca.
Na Oplencu Vladimir Luković
“Glas Boke” broj 103
Нема коментара:
Постави коментар