Филип Ј. Ковачевић - Дангубице

Дангубице

Од Филипа Ј. Ковачевића

Својски ради, а савјесно штеди,

У туђе се не мијешај ствари;

Не дај нико да те за нос вуче,

Али слушај што ти зборе стари —

У разлог се и пождени с људма,

Е ма презри рђе и погани;

Не полети на напаст никоме,

Ал’ ђе станеш, јуначки остани:

Држи добра према себи друга;

Заочице никога не суди;

А што желиш, то сам себи тражи —

Па ћеш бити човјек украј људи.

Ко тијело грије са сребром и златом,

А душу напушта да му гола зебе,

Тај је богат, али — за некога другог,

А убоги просјак за самога себе.

Све што човјек више пење се навише

Стрмоглавом тим је ближи паду свом;

Јер нека му друго не науди ништа,

Кад изађе на врх — убије га гром.

Да добијеш право, није доста само,

Што оружан стојиш у разлогу своме;

Јер ти разлог често за неразлог прође,

Кад га, брате, немаш показати коме.

Повјерење, ко је ’но је свуда

Свакодневних предмет разговора,

То је оно, што траже залуда

Милиони жена и доктора.

Ко је зашто, то и ради,

О своме се сваки крпи:

Луд се љути, сирак куне,

Рђа пр’јети — јунак трпи.

Вук се кажу — не боји од паса

Ма зазире од њихова гласа;

Он презире њину пасју грају,

Ма не воли што на њега лају.

"Луча" 1896.