Суза за Витезом
Над Боком је тама пала,
Тужна Бока закукала,
Како неће, — чуда није,
Неколико дана прије
Испратила Господара
Витешкога свог Владара,
Пуна среће и уздања
За повратак скорих дана.
Судбина се измијени,
Јадна Бока занијеми.
Заљуља се сиње море,
Задрхташе наше горе,
Зликовачко оштро тане
Зададе нам љуте ране.
Одузе нам Владаоца
Балканскога Миротворца.
Свакоме су сузне очи,
Хоће срце да искочи,
Плаче мало и велико
Кука старо и нејако.
Ах, помози, драги Боже,
Тешко ј’ ово искушење
За читаво покољење.
Ти, преблаги Створитељy,
Скрени око на твој народ,
Избави га од пропасти,
Дај му снаге и мудрости,
Да испије ову чашу
За Југославију нашу.
А ми жене свију вјера,
Као мајке, родољупке
Mа све добре држављанке
Обећајмо, кунимо се
Над Ковчегом Мученика,
Да ћемо Га осветити .
Ал' не гвожђем, које pђa
Beћ љубављу и науком,
Како само мајке знају
Дјеци својој да улију.
Hек одбаче сваку мржњу,
Сваки раздор и неслогу
Нек чувари буду мира,
Само тако испунићe
Свет Аманет Краља свога
Александра Бесмртнога.
Ти Краљице, Мајко наша,
Као што Те ми гледасмо
Овог љета на проласку,
Покрај мора, преко поља
Како чврсто, поуздано,
Пуна среће и весеља
Држиш своја оба крила;
Пад крилама Соколићe
Haшe Kapaђopђевиће.
А сад, - ето у жалости
У подножју Трона Твога
Преклоњене, поражене
Бокељске ти стоје жене,
Дијeлећи бол и тугу
Своје Мајке и Владарке.
Молитве су топле наше,
К небу горе упућене
За мир, спећу нашег рода,
За дуг живот и напредак
Нашеr Kрaљa Петра Другое
Дјело Оца наставиће
Александров Син Он биће.
Милица Бан, Грбаљ
"Глас Боке" број 101
Нема коментара:
Постави коментар