Под прозором
Сумрак пао, мјесец сија,
Небом трепти зв’језда рој
—
Тиха ноћца слатко прија,
А ја чекам поглед твој.
Срце моје огњем гори,
Врела крвца чежњом ври...
Уз прозор се поглед мори,
0, изиди, мила, ти...
Тишина је — никог нема,
Сјај небески сипље мир,
Срце моје рај ти спрема
И љубави слатки вир...
Оно само тебе тражи,
И нада се сваку ноћ:
Да на твоје падне дражи,
Чија ће га спржит’ моћ..
0, изиди... све те чека:
Мјесец, ноћца, зв’језда
сјај,
Росно цв’јеће, трава мека
И мој топли загрљај!...
Новица Ј.
Николић
“Луча” 1900.
Нема коментара:
Постави коментар