Радомир Кривокапић Орлински - Ноћ

Ноћ

Од’јева плашт све ноћи — а њена бајна њедра

Шапућу свом љубимцу, опијају му груд;

Ја гледам радо, како небеса пламте ведра —

Од земље по сферама сад очи лете свуд.

Посматрам чари ноћи с ливаде једне цвјетне,

У књиге од небеса завирит’ жели ум, —

Са зв’језде једне к другој мој поглед брзо летне

А кипе безброј мисли к’о р’јеке бурни шум.

Сад све, што живот има, ил’ слуша или поје —

Из ближњих развалина извире тужан звук,

Што кад-кад у самоћи најежи власи моје —

То бјеше мој комшија, љубимац ноћи — ћук.

И жаба монотона још бруји мелодија,

Ја слушам, к’о да желим довести њу у склад —

Ал’ тужна пјесма ћука од свијех мени прија,

Јер св’јету једногласно открива вјечни јад.

Свих врста диханија из земље и из вода

По дару своме поју и чине бурни хор;

Све живо хвали сада свог цара и Господа —

К’о горди умни човјек и једва видљив створ.

Још капље бисер-роса из етирнога виса,

Умива лик природе, дрвеће, траву, цв’јет —

А мајка свему земља из прелеснијех сиса,

Што Мај их усном љуби, разлива мирис свет.

И душа моја тада кроз ноћне плива чари —

Од земље до небеса очима бјеше пут;

Док зора на истоку већ поче да се цари,

Просипат’ свјетлост бајну, развијат’ шарен скут.

Што-год сад тих љепота кољевка ноћи њиха,

У вјечност све то капље, божанску тврди моћ;

И плашт се свуче црни: зефирна крила тиха

На кола златна своја — превозе даље ноћ...

Цетиње                Радомир Кривокапић

“Луча” 1896.