Симо Шобајић - Успомена

Успомена

Крај језера у планини сједио сам једне ноћи

И слушао лаке вале, како шуме у самоћи,

Блиједи је мјесец јасно озарава’ са висина:

Црно жбуње, мрке стјење и висове од планина,

И мијући лице своје,

По језеру пловио је!

Па ка’ ниске од ђердана шара слике разне боје,

Као да слика из живота претрпаке снове моје,

Као да слика силне жуди и веселе бурне дане,

Или жеље, пусте жеље, разгореле, раздрагане...

Уздахн’о сам, жар ми неки напајао мирне груди,

По свемиру — Бог зна куда, разњежена душа блуди,

А у срцу сномен давни трептао је новим жаром

Пун смјерности, побожности, ка’ кандило пред олтаром

И снивајућ’ будан тако,

Додирн’о сам прошлост лако.

Узаман сам мисли вара’, узаман се отимао —

Пред божанским твојим лицем ја сам боно уздрхтао...

Љубио сам вече благо, снивао сам дивне сцене,

Осјећао косе твоје, гледа’ груди обнажене;

Стискива’ сам њежну руку, гђе је кита цвјећа била,

Што је тако мило, слатко срце, душу обавила;

Надом сам се небу диза’, жељом чезн’о и напаја —

Са душом сам твојом милом своју душу с небом спаја!

Ох, може ли силе бити,

Која ће нас раставити ?...

То ми мож’да жубор вала са тиханом ноћи збори,

То се срце одазива, жаркој жељи, давној зори ...

О, ти мила, гђе си сада; гђе те бурни вали скрише ?

Познајеш ли срце ово? сјећаш ли се мене више?...

Оногошт                Симо Шобајић 

"Луча" 1896.