Црногорске жртве
пред Храмом Српске
Слободе
Посвета
Лавовима, Црногорским,
Кроз в’јекове што се
бише,
Што за Вјеру
и
Слободу
Драгоцјену крвцу лише —
Благородност срца мога
Драгоцјени вјенац сплеће,
В’јенац Слави
и
Јунаштву
—
Што увенут’
нигда
неће!..
Протекли су многи
данци,
Пролило се море
крви —
Од Косовског тужног дана,
Кад се српско
царство
смрви;
У тешкоме ропству
худом, —
У тавници змије
клете —
Вјековима Србу тужном
Трунуле су кости
свете...
Вјековима мајке наше
Потоком су лиле
сузе
За јунаке,
што
им
паше,
Што им крила
душман
узе..,
А жалосне српске
виле
Покриваху своје лице,
И горке су
сузе
лиле,
Сузе боне...
жалоснице!..
А по српском
равном
пољу
Престале се пјесме
вити,
И душманску сваку вољу
Гроб је хит’о испунити.
... Залуду су
били
ваји
Српске мајке,
српске
љубе,
Њихови се уздисаји
И нечујни зраком
губе.
Високо се небо
диже, —
А помоћи робу
није; —
Црна земља стоји
ниже
И крваве сузе
лије...
... Густа гора — љути вуци,
Просто поље
— жедни
Турци —
Шта ће сирјак? Куда може
Ох! Ко ће
му
да
поможе?!
... Додијали ланци тешки,
Саломили груд витешки, —
И у ропству
Србин
снује:
Хај! На ноге! На оружје!
Скупљају се мале
чете,
Да Слободу српску
свете;
Тајно ноћу пољем
јуре,
А планином дању журе —
Ка састанку
Ђурђев данку
На Пропланку!
Скупила се многа
војска
Покосовска;
— У вијећу
сложно
зборе:
Удрићемо на злотворе!
Док нас једног
жива
траје
Мис’о наша
нек
се
сјаје:
„Ил’ Слободу роду дати,
И‘ л’ сви редом за њу пасти.“
— То се
рекло, то се хтјело,
И тако се
започело.
—
Бој се бије,
Крв се лије,
Пушке јече,
Сабље звече,
— Крвав бој !
Ох помози
Моме роду
— Што се
бори
За Слободу
—
Боже мој!
Земља тутњи,
небо
јечи,
Ханџар, копље громко
звечи —
Свуд окршај
... свуда
тама ...
А јадна је
раја
сама.
...Бјеше крви,
Бјеше рана,
Бјеше борбе
И мегдана;
Бјеше лава
—
Ал’ бадава!
Све зелена покри
трава.
Борба била па
и
прошла,
А сад већа
мука
дошла:
Српским пољем Турци
лете,
Српском крвљу да
се
свете; —
— Хоће рају
да
стамане,
Да је није... да пропане...
Српска мајка прегажена,
Српска љуба нагрђена,
Српске сеје
— авај
роде!
У хареме Турци
воде...
... Чуло небо
наше
муке,
Наше боле и
јауке,
Па се Господ
смиловао
И Црну нам
Гору
дао.
...Из нова
се
борба
заче,
С нова Србин
у
бој
скаче —
У јуначкој Црној Гори,
— Српска пјесма
ђе
се
ори —
Скупила се тужна
браћа,
Сваки од њих
маче
лаћа,
И да свете
погажено,
Да поврате изгубљено
—
Загрљени,
Збратимљени
У бој иду.
Чело воде Црногорци,
Вјековити храбри борци;
За њима је
Бошњак
љути,
Духом борбе надахнути,
Па ту Мачва, Шумадија,
Ту крвава Арбанија,
Херцеговци — љуте змије
— Ником првоч
у
бој
није! —
— Сви јуначки, сложно стоје,
Једне им се
мисли
роје,
Једне жеље срцем
горе:
За Слободу да се боре.
... Сложно браћа
крвцу
лију,
Сложно љути бојак
бију –
Широм кршне Црне
Горе
Узвици се њини
хоре.
------------------------------------
...Узалуд је
турска
сила,
Залуд Црну Гору
била;
Свагда бјеше лоше
среће,
Свагда срамно натраг
креће.
------------------------------------
Црне Горе ст’јење мило
Слободу је отхранило;
Неповр’једну од
вајкада
Сачувало све до
сада!
— А за
Турке — Црна Гора
Вазда бјеше тешка
мора,
Тешка мора и
бич
љути
Са осветом подигнути.
** *
...На развале
старе
опет
храм
се
диже
И кандило пали... и ужижу св’јеће...
Опет славећ’
Бога — пјесма небу стиже,
И слободан народ наприје
се
креће.
На олтару томе — Црногорац први
Припио је жртве живота
и
крви,
И подиг’о стубе,
што
ће
вјечно
стати,
И имену српском
славу
подизати...
** *
Ој, благо ти, Црна Горо!
Ој, благо ти, земљо света!
— Ти,
јуначка
српска
зоро,
Што ти грудим’ слава цв’јета!...
Слава теби,
ст’јење мило,
Што си
- Бранка
заносило!
Слава твојим дичним
борци’
Јуначкијем Црногорци!
... Протећи ће
многи
данци,
Прохујаће многи санци;
А с’
вр’еменом вр’еме лети
И заборав шири
клети —
Ад’ све нека
скрије
тама,
Нек нестане и
пјесама, —
Нек под велом
заборава
И сва друга
прошлост спава,
Ал’ ти српска
рујна
зоро,
„Мајко наша, Црна Горо!‘‘
Остати ћеш по
сред
вала: —
Красан узор идеала!
"Луча" 1896.
Нема коментара:
Постави коментар