Новица Ј. Николић - Шта си?...

Шта си?...

Кад засвити зора рана

И румене зраке проспе,

Да шумама горских страна

Своју чедну младост оспе,

Роси, која траву кваси

Да искрице јасне лије —

— Питах зору: „кажи шта си?”—

„Ја сам предмет поезије!”

Несташно је вјетрић пирка,

Свјеж ко ваздух дивље горе,

Шуморећи лишће дирка,

Пред осмејком рујне зоре...

С њим тихани фруле гласи,

Што их њежно срце вије...

— Питах вјетрић: „кажи шта си?”

„Ја сам предмет поезије!“

 Поточић је роморио

И планински пјесак спира’,

Спуштао се јасан, тио,

Кроз долину благог мира;

Брујали му ситни гласи,

Вал када му стјену бије.

— Питах поток: „кажи шта си?“—

„Ја сам предмет поезије!”

Кад долина мирисава

Са цвркутом малих птица

Диже хвалу неба плава —

Уз измирну љубичица,

Да је свјежа поноћ кваси

И на цв’јеће росу лије —

Долинице: „кажи шта си?“—

„Ја сам предмет поезије!”

Кад се спусти вече блага

И уморно сунце сједе,

Застиђе се као драга,

Коју жудне очи гледе...

Чије лице румен краси,

И вечерња зв’језда грије.

— Питах вече: „кажи шта си?” –

„Ја сам предмет поезије!“

Кад се спусти ноћна тама

И тихани жамор мину,

Ситни урес вјечна плама

По лазурном своду сину...

Кад богиња санка блуди

По тишини глухог доба, —

— Запитах је: „Шта су људи?”

„Ви сте предмет хладна гроба! ..

Никшић       Новица Ј. Николић

"Луча" 1900.