понедељак, 17. фебруар 2020.

Никола С. Љубиша - Идеал

Идеал
По Надсону

Немој рећи живот игра да је
У рукама судбе бесмислене,
Или гозба глупости нехајне,
Отров сумње, борбе свакодневне.

Не, но живот разумом се пење
Гдјено пламен вјечито се креће,
Гдјено човјек, круна међ створење,
Над свијетом високо излјеће.

А на земљи доље издигнута
Пред свјетином трошна телад чаме,
И уресом златним обасута
Примамљиво к 'себи људе маме.

За ту сјенку лажних идеала
Колико је пануло јунака;
Колико ће и још бити зала
Пред ногама незнања и мрака!...

Врјеме летии сами ће људи
Оборитих, да се свијет клони;
Друге маште испуниће груди,
Другом телцу клањаће се они.

Само једанон вјечито живи
Изнад власти свјета суетнога,
Диван кумир кога човјек њиви
У љепоти духа пламенога.

И тај, ког је моћни разум стао
Уздизати да над масом лети,
Плам љубави оцјенити знао
И у срцу идеал му свети

Са уресом оће оборити
Све кумире праху ништавноме,
И кренуће, куда човјек хити
Тврдом стопом идеалу своме.

Петроград, на Св. Саву 1891.

Никола С. Љубиша


"Луча" 1897.






          



Нема коментара:

Постави коментар