Идеал
По Надсону
Немој рећи живот игра да је
У рукама судбе бесмислене,
Или гозба глупости нехајне,
Отров сумње, борбе свакодневне.
Не, но живот разумом се пење
Гдјено пламен вјечито се креће,
Гдјено човјек, круна међ створење,
Над свијетом високо изл’јеће.
А на земљи доље издигнута
Пред свјетином трошна телад чаме,
И уресом златним обасута
Примамљиво к 'себи људе маме.
За ту сјенку лажних идеала
Колико је пануло јунака;
Колико ће и још бити зала
Пред ногама незнања и мрака!...
Вр’јеме лети — и сами ће људи
Оборит’ их, да се свијет клони;
Друге маште испуниће груди,
Другом телцу клањаће се они.
Само један — он вјечито живи
Изнад власти св’јета суетнога,
Диван кумир кога човјек њиви
У љепоти духа пламенога.
И тај, ког је моћни разум стао
Уздизати да над масом лети,
Плам љубави оц’јенити знао
И у срцу идеал му свети —
— Са уресом оће оборити
Све кумире праху ништавноме,
И кренуће, куда човјек хити
Тврдом стопом — идеалу своме.
Петроград, на Св. Саву 1891.
Никола С. Љубиша
"Луча" 1897.
Нема коментара:
Постави коментар