Томо П. Ораовац - На питање одговор

 

На питање одговор 

Ка многа пут тако данас
Иђах сјетно невесело;
А на путу сусрете ме
Једно момче превесело.

Стаде мало и рече ми:
„Што је теби пријатељу;
„Да ну казуј, ал' искрено
„Забринутост твоју вељу.

„Ми смо мили пријатељи
„С тога ми те много жао;
„Баш по лицу видим да си
„Од чемера малаксао.

„Остав' тугу, остав' жалост,
Вес'о буди као и ја;
„И теби ће свака миса',
„Свако јело да ти прија.” 

На те рјечи, ја му рекох:
Хвала много на савјету;
Који видим да познајеш
Огорченост моју клету.

Коју нико знат' не може
Осим само једног Бога;
И овога жалоснога
Увелога срца мога. 

Живјет ка' ти ја не могу,
Што је мука ти не знадеш ;
Него свако уживање
На свијету ти имадеш.

Имаш слуга колко хођеш
И пазе ти жељу сваку;
А на ријеч једну твоју
Лећели би у облаку.

Мука јесте пријатељу
Чекат било док се родиш;

А одавно ја спремно било
Све што треба ти да годиш.

Највећа је мука твоја
Бират што ћеш јести, пити;
Каквога ћеш јахат коња
И одјело пром'јенити.

И још пазит ђе ћеш поћи
Да мож сјести без укора,
И гледати сваку младу
Која прође испод двора.

Па како ћеш једној шапнут,
Другу опет њежно звати;
Трећој казат ид отолен,
А четврту миловати ...

А код мене тако није,
Мој је живот трудно стање,
Јер од никог не наследих
Нити звање, нит имање.

Већ са трудом и са знојем
Мучим суху кору хлеба
И њу силни одузеше
Зар је много, и не треба.

На свакоме мом кораку
Бурни стоје свуд таласи:
Те кад једном ногом крочим
Вичем: Боже, Боже спаси.

И могу ли прескочити
Таласине бурне такве;
Да не дођем до иједа
И невоље буди какве.

Дакле весо' као и ти
Ја не могу нигда бити;
Већ други пут кад бих мога'
Ту ђе и ти се родити.

Печем бити то не може
Два пут један да се роди;
Ја ћу патит ко' и досле
А ти само шетај годи.

Цетиње, Новембра 1881 год.