Томо П. Ораовац - Учитељу

 

 

 

Учитељу 

Учитељи, мучитељи,
Ал' не туђи него своји.
Око нашег подмладка се
Ваше часно лице зноји.

А ми опет како који
Пролазимо, тешко, лако
А ви јадни наопако!
Мучите се и од глади
Гучите се....

Докле тако?
Све да иде наопако! 

О кад ли ће дан тај доћ
Да ускрсне ваша моћ?
Јер на земљи да вас није,
Ми би били ко и прије:
Равни звјеру,
Стрвождеру.

Чамили би сви у мраку
Не би знали оца мајку,
Не би знали сестру брата,
Незнање би почивало

Свијем нама око врата,
Сваки благо своје крије,
Али код вас тако није
Ваше дивно чисто благо

То је знање, сваком драго,
Које ви не продајете

Но са знојем лица свога
Другоме га предајете....
Јест сваки се од вас мучи
Другог добру да научи,
И сви ми то добро знамо
Чудна чуда!...

Помоћ камо ?
И захвалу да одамо: 

Онијема,
С којијема,
Ми смо живи
Умни диви,
Великани,
Поштовани,
Међу људе одабрани
Зоро умна хајде свани! 
Да изиду на средини;
Да изиду на висини;
Људи свети
А не клети;
Они наши аманети. 

Боже свети кад ћеш дати
Да ће они као први
Међу праве засијати?
Ви не знате, да варате,
Своје благо поклоњате.
Учите нас молит Бога,
Творца земље, творца свега,
Кој све дава
И спасава

И од муке и од злости.
Боже мили хајде прости
Велики су наши грјеси,
После Бога, учитељу,
За нас све си.
Мени свет си.

Срце ти се моје клања
Као светом дар даоцу
Мог имања, мога знања
Као душе спасиоцу
И духовном светом оцу.

Рисан 1880 год.