Томо П. Ораовац - Српском пастиру

 

 

 Српском пастиру

 

Ти једини што си срећан

На цијелом земном шару;

Ти једини не завидиш

Ни на престол силном цару. 

Ти славуја слушајући

Умиљато гледаш цвјеће;

И поточић ђе кроз њега.

У бисерне капи шеће. 

Гледаш брда и долине,

И у јутру сјај зорице;

И у роси како сунце

Огледује своје лице. 

Цјелог дана сунце пратиш

На западу доклен мине;

При растанку твом са њиме

Бл'једи мјесец опет сијне. 

Иза брда поздравите

И блиједе зраке пружи;

Ка'да и он пун весеља

Иде тебе да послужи.

Тако срећан задовољан,

Чуваш своје дивно стадо;

А по ђе кад нехотице,

Ти загрлиш дјевче младо. 

Грлећи га срце ти је

Ка пролетњи сјај зорице,

Мушку понос и невиност

Показује твоје лице. 

Другари су твоји вјерни

О рамену дуга шара;

А за појас пушке мале,

А поред њих и анџара, 

С једног брда другом летиш

И у фрули слатко свираш;

И умилним гласом тијем

Око себе виле збираш. 

Да по пјесми твојој оне

Поскакују лаким економ;

И да њежно тебе грију

Поноситим својим оком. 

Ти си готов умријети,

Кад се роду слава иште;

Неустрашно као соко

Показат се на бојиште. 

Бога молиш, да погинеш

На јуначком томе пољу;

Ђе се браћа за слободу

Домовине своје кољу. 

А кад тамо ти погинеш

Над гробом ти вила стоји;

И јунаштва твоја цјела

Дневи, ноћи, свагда броји. 

Ко пролази мимо гроба

Да јунаштва твоја чује;

Путник опет куда иде

Другијема да казује. 

Тако цјели живот твој је

Весеље и радост сама;

После гроба име опет

Не скрива ти вјечна тама.

Цетиње, Октомбра 1878 год.