Изгубљени...
Јарко
сунце клони зраке,
Сјајне звјезде облак крије,
Само мјесец цође којом
Изгубљеног јаде штије:
Но и он му пријеварно
Шиље своје ледне зраке,
Час изиде, час се скрије,
Пролазећи кроз облаке –
Мртва поноћ овладала
А јади му стисли груди;
Тихи жубор поточића
Њему ледне мисли буди.
И тргне се зној чистећи
Што му мушко роси чело,
Ал' не може збрисат сузе
Јер их тече, тече врело.
Мало стане, и' онда крочи
И протрља мутне очи,
Да
разгледа има л' стазе
Куд уморне ноге газе.
Пута нема, изгубљен је,
Самоћа га ноћна мори;
Сузе теку, опет чисти
И самога себе кори:
Што не може стећи јаде
Несретнога срца свога,
Ка што некад бјеше кадар
Утишати макар кога
Но пријед ће човјек моћи
Лијечити другом ране;
Но сам себи, јер их пушта
Док не могне да одане.
А тад богме узалудно
Ни од куда л'јека нема,
Цигли лијек још остаје
Да грбницу за се спрема...
Благо томе који незна
Што су муке срца чиста;
Кад га други споља вежу
У чистоти да не блиста...
Путник иде, али ђе ће,
Бог једини о том знаде!?
Да се скита по незнану
У дио му ето паде!
Оставио
оца, мајку,
Оставио сестру, брата;
Пође јадан тражит милост
На туђинска тврда врата....
„Домовино срећна буди,
За те живим и мријећу
Потуцање Бог ми суди.
Права мајка, свог јединка,
Или смртно заљубљена
Млада дјева заручника.
У тебе ми срце стоји,
Према теби осјећаји
Остануће чисти моји:
Збогом остај, и Бог знаде
Хоћу ли те виђет оком?”
Туђом земљом одит поче
Несталнијем стајућ кроком.
Гост је нови земља туђа,
Ништа свога чут не може,
И повика јецајући:
Помози
ми вишњи Боже!
Ко са овом земљом влада ?
Да л' ужива народ ови,
„Или тужи или страда?
Да ли бједног јаде чују;
Да ли знају за слободу,
Да ли пате да л' робују?
Да туђина види јаде,
Оног који међу браћом
Радећ право, жртвом паде.
У животу размишљао; „
До овога трена ево
У туђини кад сам пад.
Према теби ја ћу исто;
Уздржати једне мисли
И носити срце чисто.
И тако је,
сам са собом
Јадиков'о, прич'а доста;
А у томе зора свану
Изгубљени, с небјен оста:
Виђе поља и ливаде,
Виђе рјеке, виђе горе,
Виђе народ неизбројни
То пространо свјецко море.
Ту први пут у животу
Туђа земља виђе штоје;
Виђе свјетску трлабуку
Један плаче други поје..
Ту
први пут виђе како
Туђе сунце ледно грије;
И први пут увјери се
Међу браћом да већ није.
Једном виче „добро јутро”
Одпоздрава чут не може,
Другом исто све бадава
Хтио б' изаћ испод коже.
Иште леба, воде дају!
Иште воде со приносе!
Тражи спават, врата кажу,
Све на против на чудо се.
Туђи људи, језик туђи,
Други адет, друга влада;
И повика: „мјеста нема”
За
утока свуд се страда!
Ја поздрављам, а не хају!
Измеђ живих бјежат треба
Мртви боље осјећају!......
На
крај поља при главици
Рекао би да је робље
Бјелим плаштом омотано,
Није
робље, него гробље. —
Да покаже своје јаде;
Њима који већ не могу
Подле ствари да ураде.
„Чујте мртви ви сте живи;
Кад очима не виђесте
Какве људе свијет њиви!
Р'јечи моје н'јесу чули;
Љубио сам род и племе
Ал' клањао н'јесам хуљи.
На очима браће моје;
С' којима сам одрастао
Питали су ово које?!
Тамо, амо, једна плаћа!
Једно иштем, друго дају!
Ја поздрављам а не хају!
Измеђ живих бјежат треба
Мртви боље осјећају!!!...
Мира
маре, 6 Марта 1883 г.
Нема коментара:
Постави коментар