Кому планини
О, планино моја мила,
О планино дична, света;
Ти прежелни и предраги
Очни виду мог свијета.
Ти си мени вјечно мила
Рај мој ти си поносити;
Ма куд био и пребива
Вјеран ћу ти свагда бити.
Куд год идем и пролазим
Доклен год се жив окрећем;
Срце ми је поред тебе
Са ума те мог не смећем.
А и како да нијеси
Моме срцу драга, мила;
Када си ти свагда своја
И слободна вјечно била.
Сами господ при стварању
Вељом, гордом тебе створи;
Нико, никад не би кадар
Да те сломи и умори.
Нико до сад није мога
Да уклони твога сјаја;
И ако се подлих често
Против тебе диза граја!? ... –
При великим и при светом
И високом твом бријегу;
Није Србин познат стио
Ма ни чију моћ и стегу.
Висока си и поносна,
Ти си славна од давнина;
Људском крвљу облитаје
Свака т' коса и равнина.
Поред тебе сваки Србин
Слободну је пјесму пјева;
И о српској величини
Све радио и снијева.
Поред тебе Српкиње су
Са вилама друговале;
На побједе и на славу
Славну браћу дозивале.
Поред тебе српске моме
Водиле су коло вито;
Гледајући свог драгана
И лице ти поносито.
Испод твога виса свагда
Јуначки се поклич чуо;
Ко је супрот теби иша
Сваки се је ужаснуо.
Сваки се је застидио
Ко гробницу шће ти дати;
Сваки син се твој навика
Слободним се, часним звати.
Тебе памти турска сила,
Тебе памти Арбанија;
Поред тебе сриски ора'
У чистом је блеску сија.
Поред тебе Србин није
За зулуме какве знава;
Оштрим мачем, бојном пушком
Арача је другом дава.
Памтиш српску величину
И Душана силног цара;
Који но се у твом ладу
Често пута и одмара
Памтиш српску прошлост, силу,
Сјај велики, вељу славу;
Памтиш српске змаје љуте
И негдашњу снагу здраву.
Ти си старо упамтило,
Памтиш веље многе злости;
Великана српских клетих
Поганлуке и пакости.
Памтиш муке петвјековне
Са висина гледао си;
Многе муке, многе патње
Своје браће светио си.
После мучне тешке борбе
Кад је Српство малаксало;
Твоје дивне висове је
Непомрачно сунце сјало.
За то свагда буд ми здраво.
Цар планино дична, света;
На част, славу свог племена
А за инат врага клета.
Мога бића, мог живота
О свијетла драга зоро;
Здраво буди и весела
О, ти света, часна горо.
Нек' си здраво, нек си добро
И весела свагда буди;
Богаство су твоје часни,
Непобједни храбри људи.
Богаство су твоје људи
Витезови славни они;
Којим равних са храброшћу
Нема у свој васиони.
И све што сам на свијету
Има' драго , има мило
То под твојим ладом живи
Или се је преставило.
О ти Коме, Цар планино
Ти барјаку развијени;
Вазда славни, ни од кога
И никада не савјени.
Дај ми поглед мио свети,
Дај ми поглед драг и врући;
Као што је срца мога
Огањ желни и горући.
Од ког' огња непрестано
Срце моје лиже пламен;
А од жеље за твој свети
И вилински чисти камен.
Та ме жеља толко дави,
Та ме жеља толко мори,
Да ми срце ево хоће
Од те жеље да изгори.
Ову жељу није кадар
Описати никад нико;
Здраво да си Кому свети
О вилинска права слико.
Ти си дична колијевка
Зоре моје, бића мога;
Окрени се и погледај
Страдајућег сина твога.
Виђи како удаљен је
Лада твога, зоре своје;
Виђи силу што ме гони
Без узрочно сунце моје.
Немилосни злотвори су
Што ме гоне и ћерају:
Умореном ниђе мира
И одмора ми не дају ! –
Зар је мало њима било
Што ме тамо прогонише;
И што самном нечовјечно
Ко ње људи поступише.
Учинише да за свагда
Твоме вису речем, збогом,
И правици и разлогу
Иза врата сташе ногом.
И дан дањи без узрочно
Ћерају ме немилосно;
Све могуће против мене
Раде стидно и пакосно.
Ал их нека, ја ме ево:
Нит' се плашим нит се боим;
И до смрти неустрашно
На билези ево стојим .
Нек ме гоне, нек ме мрзе,
Нек ме псују нек ме брзе,
Свој сам био свој ћу бити
Незнам што се стидно крити.
Свој сам био и до сада,
Свој ћу бити и по сада;
Рука Божја, рука правде
Самном стоји, самном влада.
Света горо ђе год да сама
Мисо моја к теби плови;
За успомен и сјећање
Прим' од сина дарак ови.
За те дар је много већи,
За те' дар је овај мали;
Ал' опрости: Што бих мога
Радит, - н'је су злобни дали.
Дар да примиш — ја те молим,
Не ко' хрђа и ко' грешник;
Већем, као син твој вјерни
А и први твој поклоник.
Који твоје добро штује
Више него своје што је;
За то ево посвећујем
Теби ово дјело своје.
Који вјечно куд год иде
За тебе се Богу моли;
А и кога прошлост твоја
На часни рад све соколи.
Соколи га борби часној,
Борби часној , борби трајној;
Борби мушкој борби гласној
Борби љуцкој - опробаној.
О планино мила, света,
Вјечито је твоја вила;
Неуморна, неклонула
А и будна славна била.
И за спомен оне дивне
И јуначке славе твоје;
Даривам ти ово чедо
Напаћене душе моје.
А које ће твоје виле
Пред свијетом име носит;
И које ће име твоје
Вјечно славит и проносит.
И дар овај није велик
Он је скроман и малени
Намијењен и посвећем
Тој вилинској твојој стјени,
И ти њега прими вазда
Мили дарак твога сина;
Ко м' удио ето паде
Потуцање и туђина.
Над којим се пакост љуцка
И неправда свака смјеши;
Над којим се чешће пути
Љуцка подлост накостреши.
Кој презире све подлаце,
Који лизун није био;
И који је тражећ правду
Све до живот изгубио.
Пред којијем подлих људи
Ништави су сви успјеси;
И које му част, слобода
Род и племе и ти све си.
Ниш 1892. год.
На св. Саву
Нема коментара:
Постави коментар