Мученику
Кад лећаше турска војска
К'а таласи бурног мора;
Да уништи и прогута
Сјајну славу наших гора.
Да
уништи оно што је
Нам вјековно свето било;
И за чем се крви љуцке
Потоцима вјечно лило.
Тад
си и ти мучениче
Борио се као први;
Носећ' барјак у десници
У море си скака' крви.
У сред
силе азијатске
Сјекао си живо Туре;
И сломјене ноге, руке,
Палио си двје кумбуре.
Да
сачуваш крсташ они
Што с' из живе руке неда;
На којега кивни душман
Осветнијем оком гледа.
Јер тај
барјак сјајан оста
Испред муње испред грома;
Вишом славом него они
Што
имаше, Шпарта, Рома,
Ти си њега
чува храбро,
Као до сад ико игђе;
Храброст твоју, вјерност праву
То и душман кивни виђе.
Кад
остаде без деснице
Лијевом си барјак вијо;
Кад и л'јева оста мртва
Усти'а си га уграбио.
И тада си
закликнуо
Да у помоћ брат прискочи:
Док није су на разбоју
Испануле мушке очи.
Један
јунак тад прискочи
Из уста ти барјак лати;
Ти га даде и још рече:
„Додај ми га цјеливати.
„Да од
њега узмем жељу
„Јер га више носит нећу:
„За слободу ђе се браћа
На бојноме пољу крећу.”
И ти оста
узет сакат,
Без помоћи пусте руке;
Не стиди се искат, просит.
Јунаку су дате муке.
Али коме
год заипітеш
Да ти даде кору хљеба;
Реци: Немој за жалити
Остат ка' ја кад устреба.
Ко пожали
за слободу
Мушки живот жртвовати
Потомство ће знати њега
И у камен проклињати.
Без
жртава ништа нема,
Нит' јуначког има гласа;
Нити правде, нит' напретка
Нити родног правог спаса.
Без
устега ишти сваком
Да ти даде кору хлеба;
Јер заслуге право плаћа
Бог једини озго с неба.
Нема коментара:
Постави коментар