Српској застави на Јадранском мору
Кумих га небом, кумих га земљом,
И патњом, срећом српскога рода;
Клетва га стиша и мало стану,
Заносом неким тајну ми ода.
Рече: до
данас имадох доста
Невоља, б'једа и тужних часа;
За час радости, љето жалости,
Али оваквог неимах гласа.
Погледај
оне челичне горе
Како су т'јесне, како су мале;
Прошлост је њина сјајна у свему
Лавор су вјенац вјечито брале,
Но живи
спомен гора је она
Подигла ено што никад прије;
Застава српска на Сињем мору
Са' славом виђи. Како се вије.
Са
српскога вала лећет ће она
Обалам цјелим свјецкога мора;
Да прича свјету храброст и понос,
Дурашност, славу нашијех гора,
Причат ће
свјету сву прошлост нашу,
Виђет ће злобни да смо још живи;
Кајат' се својих неситих жеља
Јер гора наша освету ниви.
Без злата, сребра и драгог кама;
Ал' су ме вазда кружили момци
Челичног срца муњевног плама.
„Храброшћу
њином по мору шећем
Нико
ми није дарова ништа;
Нек зјаје
пако ја се не бојим
Док живе
момци мога огњишта.
„Казат ће
свјету све муке, патње,
„Неправде,
труде и јаде тешке;
Што
сноси наша непобјед, гора
Све ће то
казат, не тражећ милост
Да ко
погледа ил' што да даде;
Јер крвљу само народи мали
Из вражјих уста правице
ваде.
Рећи ће сваком
да ћемо и још
Пирити огањ — кога ће трудно;
Утулит силни; јер срце наше
Слободи братској вазда је жудно.
15. Априла 1891 год. Бар
Нема коментара:
Постави коментар