Томо П. Ораовац - Црногорској пастирици

 

 

 Црногорској пастирици

Ти се можеш поносити

Неувела цвјетна дико;

Гојни створе српских гора

Царе цвјећа о пастирко!.. 

Чувајући јањце младе

Гледаш поток гђе жубори;

Водећ' љубав с' цвјетовима

Пјесма ти се гором хори. 

А у пјесми Бога молиш

Да сачува брата твога

Да сијекућ' Турке кобне

Не покори оца свога. 

Молитва је твоја света

И Богу је она мила,

Брата твога анђо прати

И из горе бјела вила.

Невина је околина,

Која но те окружава,

И гора ти цвјеће нуди

А славуј ти пјесму дава. 

Раскошлука не познајеш,

Већ те дичи чар простота;

А анђелско лице кити

Руменило и љепота.

Твог срца су чисте жеље
Ка' прољетна поноћ тиха,
А по њима миса' ти се
Као лептир мајски њиха. 

Кад се сагнеш и убереш

Стручић један одољена;

Ил' ружицу, ил' љубицу,

Или перце омиљена. 

О, тад нико река не би

Дат' је земља мајка била;

Него да те с неба посла

Међу људе вјечна сила 

Јаганце је дивно виђет

По ливадам кад се шире!

Но од свега тебе љепше

Гајећ цвјеће, цар пастире! 

И још када понанесеш

Дивну главу над кладенцем;

Гледајући лице, чело

Окићено чарним вјенцем. 

Тад' и вила са планине

Љепоти се твојој чуди;

Лети, трчи, да ти чисто

Пријатељство своје нуди. 

И срећна је гора она

По којој ти нога шеће;

Још је сретњи цветић онај

Ког' ти њежна рука креће.

И срећни су јањци млади

Око твоје које чува;

Код тебе је срећна јела

Озенуће да је сува. 

Њежни створе куд полетиш

Кад потоком крв се лије?

На мејдану крвавоме

Ни на поглед зар те није!.. 

Не, ти скочиш као муња

Носећ браћи брашњеника;

И све друго што год треба

На мејдану за војника. 

У сред боја крвавога

Рањенијем дајеш пити;

И дозиваш другарице

Да помажу износити. 

Сјајни анџар кад завлада,

Кад потоком крв се лије;

Весела је душа твоја

Радосно ти срце бије.

Из твоијех рука често

Анџар сјева пушка пуца;

Није чуда Српкиња си

И српско ти срце куца. 

Не бојиш се да погинеш

Измеђ' града од пушака;

Није чудо, Српкиња си

Имаш срце од јунака.

На све стране кршних гора

Бе се живи огањ проспе;

Рука т' неће изостати

Са помоћу да не доспе.

Твојом руком видана је

Рањенијех рана свака;

Није чуда, Српкиња си

И слика си од јунака.

Ти нијеси проплакала
Кад ти оца сврила рака;
Храбром смрћу родио се
Убио је сто Турака. 

Нијеси се оцрнила

Кад остаде безбратница;

Но весело запјевала

Ка' пролећем славуј тица. 

Једина ти суза није

Полећела за рођака;

Весела си што се можеш

Назват сестра од јунака..

Ни пусти глас заручника

Уц'вјелио тебе није;

Храбро пао Српкиња -

Весело ти срце бије.

И када се у твом роду

Крсна свјећа утулила;

Лећела си у бојеве

Е је борба теби мила

Но с' чега је тврдо срце

Код таквога њежног створа;

Те за своје у бој пале

Не заводи тужна збора?... 

Је ли узрок тврдо срце?

Ил' је љубав неразвјена?

Не то није, већ је тјеши

Покојнијех успомена. 

Без оца је тешко бити,

Љуто боле братске ране;

Сваког своје туге тиште

Док се у гроб не саране. 

И ако је срца доста

Што не чују туђе боле;

Ал' пастирка црногорска

Друге мисли сив соколе. 

Да, слободу она љуби

Више него оца, браћу,

Славе њине успомене

Пјесмом сузе натраг враћу.

Црногорко, здраво да си!

Вјечно нивиш Обилиће;

Док су такве српске шћери

Србин своје задобиће..... 

Бар на Божић 1881 год.