Томо П. Ораовац - Два брата

 

Два брата

 

Кажу људи , да у неко доба
До два брата заједно живљаху;
Али никад од рођења свога
Једну миса' они неимаху.
 
Један бјеше племените душе,
Трудом, муком, на земљи живјаше,
Ка обично сви поштени људи
Често пута ни хлеба немаше.
 
Онај други да те Бог сачува,
Бјеше гадна и лупешка душа,
Ђаволу се бјеше обећао
У свем вјерно да ће да га слуша!
 
Лупешки се накупио блага,
Не штедећи оца ни матере ,
Тргујући родом и племсном,
Не знајући Бога нити вјере.
 
Те код њега почеше на пиру
Долазити многи великани;
Негледајућ ' чија се крв пије,
Чијом ли се муком сваки храни!
 
Често пута без ичијег знања
Кријући се иђаше из двора;
Враћајућ се у сред обители,
Прије него забијели зора.
 
Међу ђецом и женицом драгом,
Без плијена никад стига ' није,
Замећу ћи виловито коло,
Дијелећи сваке ђаконије.
 
Биједноме и мученом брату
Плачући је жена говорила:
„Луди чоче што си се смрзнуо!
Хајде кради хрђа те убила;
 
Хајде кради, па ћеш и ти исто
Живовати ка' брат обилато,
Никада ти приманкати неће
Драги камен и жежено злато.
 
Лат' се крађе е ти ђеца ево
Помријеше од зиме и глади,
Лат' се крађе - па ће златну браду
Сва господа да ти мило глади”.
 
„Мучи жено црна кукавице,
Зар те збиља ђаво превластио!
На братово не завидим благо
Још се до сад није опазио;
 
И да је ко , али онај није
Пред којијем поштење се шири
А срамота у нуга се крије.
Кад дознаде тад' ћеш разумјети
 
У мог брата велико кукање;
На свачија врата иде плата,
Тешко оном ко презре кајање.
Ти се мучи, ја ћу се патити,
 
Живукајмо часно ка но досле,
Бог милосни нама ће помоћи
Ка до сада и још више одсле.
Мога брата љубе пријатељи,
 
Тек да могу добро јести, пити;
А виђет ' ћеш хоће л' по пропасти
Његовој га они пожалити“.
 
Опет лупеж у лупешство пође,
Опет здраво и весело дође,
Опет скупи сроднике и знанце,
Опет диже славу међу странце!
 
Опет жена биједнику рече:
„Угледај се јадниче на брата,
Угледај се - нећемо жељети
Сува хлеба , — имаћемо злата.”
 
„Мучи жено каменом се тукла,
Анђела би у пака' навукла,
Мој се брато узалудно крије ,
Срамна радња сама се одкрије.
 
Срамно дјело иде на виђело,
Брзо ћеш му чути опијело,
Ђе му ђаво на гробницу чита,
Ђе му госпа по улицам скита.“
 
Кад ал' збиља за дуго не прође,
Једно јутро бјеше иза рана,
Код лупежа у бијелом двору
Настануо јаук и кукања.

 

На оног се био намјерио
Који га је познао у души;
И још до сад нико не дознаде
Срамно тјело ђе му се осуши!
 
Тешко брате свакоме ономе
Туђом муком који себе храни;
Пр'је ил' после за њега морају
Осванути ојађени дани.

 

Стамбул, Јула 1878 г.