Витога
стаса,
Анђелског гласа;
Бајнога
ока,
Живога крока
Погледа смјела,
Поштена чела,
И срца врућа
За ме горућа.
Да не зна
грјеха,
Ни тајног смјеха;
Да мрзи злобне,
Изроде кобне,
Да мрзи ћуше,
Што народ гуше,
Да мрзи
завист
И опадаче
И оне који
Правицу тлаче.
И оне што се,
За бога држе;
Погледом који
Поштење прже.
Да је готова
И пред смрт стати
Будел ју на то
Слобода звати.
Да јој је мило,
Братство и слога
Да
Српство љуби,
Српкиња да je;
Сносити муке
Да и не хаје.
Таква је
љуба,
Мом срцу мила ;
Па она рода.
Ма кога била.
Нема коментара:
Постави коментар