Томо П. Ораовац - Ја ти рекох

 

Ја ти рекох 

Ја ти рекох душо,
Да те много волим;
И да тугу моју
Нећу да утолим.

И још да без тебе  
Живота ми није
И да срце моје
Само за те бије.

Зашто ти остаде
Нијема ка камен?
И тијем угуши
У мом срцу пламен.

Кој је већи био
Од сваког вулкана;
А и њежни много
Од мајскога дана.

А такви жар срца
Кад чула нијеси;
Нека на те пану
Непокајни грјеси.

Незнаш што је трње,
Не знаш што је цвјеће;
Не знаш куда идеш
Куд те миса креће!

Ти у дану идеш
Мрак ти је пред очи;
А срце је твоје
Најсличније плочи.

И по томе виђу
Да ти срца немаш;
Но ка глухо - нјема,
У лудилу дрјемаш. 

Уставићу пламен
Јер за тебе није;
А ето ти камен
Да т' љубављу грије.

Котор 1881. год.

  

Томо П. Ораовац - Какву љубу тражим

 

Какву љубу тражим 

Витога стаса,
Анђелског гласа;
Бајнога ока,
Живога крока
Погледа смјела,
Поштена чела,
И срца врућа
За ме горућа.

Да не зна грјеха,
Ни тајног смјеха;
Да мрзи злобне,
Изроде кобне,
Да мрзи ћуше,
Што народ гуше,

Да мрзи завист
И опадаче
И оне који
Правицу тлаче.
И оне што се,
 За бога држе;
Погледом који
Поштење прже.
Да је готова
И пред смрт стати
Будел ју на то
Слобода звати.
Да јој је мило,
Братство и слога

Јер то су чеда
Правде и Бога.

Да Српство љуби, 
Српкиња да je;
Сносити муке
Да и не хаје.

Таква је љуба,
Мом срцу мила ;
Па она рода.
Ма кога била. 

Жабљах 1882 године.

  

Томо П. Ораовац - Злато, сабља и суд

 

Злато, сабља и суд 

Злато 

Ти си сабљо од челика
С'јечеш косиш и раскидаш;
Но ја тебе довест могу
Да по вољи мојој играш.

Сабља 

Каменом ти злато стало,
За ме' што је сила свака;
Кад ја кренем, одсјене ми
Стане муња крај облака.

Злато

Да, муња те скршит неће,
Ал' по вољи ја те свијам;
Ти знаш добро, да од вазда
Цијелијем свјетом нијам.

 

Сабља 

Док не кренем свјетом владаш,
Кад ја хоћу власт ти пада;
Ти си игра, а моја је
Вјековито тврда влада. 

 

Суд 

Играј злато, сјевај сабљо
Нужно зло сте обадвоје;
Једно с другим најјачисте
Тешко оном без вас ко је....

Бар Новембра 1880 год.

  

Томо П. Ораовац - Ханџар, рука, срце, разум

Ханџар, рука, срце, разум 

Ханџар 

Тешко сваком од дохвата мога,
Тврди уза' одријешит могу;
На свијету ником је захваљам
До једноме на висини Богу.

 

Рука 

Залуд теби оштро пламом гори
Ако моја мишца није јака;
Без, мог маха ти би мален био
Ка пред вјетром прамичак облака.

 

Срце 

Нек је анџар оштар као муња,
Нек је мишца тврђа од челика;
Кад ја нећу, или кад не смијем
Ви сте исто што и лаву слика.

 

Разум 

Залуд' анџар мушке главе броји,
Залуд' мишца неуморна стоји;
Залуд' срце смјело наређује
Кад нијеку као што требује,
Разборити сви савјети моји.

Цетиње 10 октомбра 1880 г. 

  

 

Томо П. Ораовац - Деветнајестом вијеку

 

Деветнајестом вијеку 

Нек је проклет онај који
Златну нађе руду;
Нек је проклет ко поведе
Народ у заблуду.

Анатема да је оног
Који скова новац,
Те због тога поста човјек
Братовљ'и трговац

Што је злато жуто-сјајно
Што л' драго камење;
Ал' погледај како чини
Чуда и знамење.

Вјек је овај страшна хала ;
Само злато штује;
Милијонма милијона
Хитро прикупљује. 

На сточеве министарске
Само злато пење;
Злату злато, хитно лети,
Фукари камење.

О вијеку деветнај'сти
Би ће т' срам на лицу;
Када ништа не поштујеш
До златали жицу.

Врлинама којијем се
Вјеци поносише;
Ти се узе титрат њима
Подруга ти беше.

Ти прошири развратности
Ти раскош уведе;
Ти умножи међу људма
Свакојаке бједе.

Ти остави раденике
На голе пољане;
Залуду се муках муче
Виде празне длане.

Но ти хвала твој притисак
Људма даде моћи;
Успавани дух оживи
Свак ће своме доћи

Свако дјете пита себе:
Зашто да је бједно?!
Тражи људско своје право,
Зна да је вриједно.

Што с духови више пењу
Тим постају јачи;
Бездушна их стега ето
У напријед бачи.

Да, имаш се чиме дичит
Великан си прави;
Човјечанство ти поведе
Ода сна пут јави.

Но опет је слава твоја
Ка сјај богаташа ;
Чије с' име ласкателно
Међ људма узнаша. 

Сва чудеса спрам недјела
Која но ти створи;
То је искра спрам пожара,
Који дуго мори. 

Ти се можеш звати вјеком
Фине тирјаније;
Ти не даде да народим'
Слобода проклије.
 
Лаж је теби много драга,
Превара је мода;
Мисли ти се котрљају
Ко на осов рода 

Сви народи што с борише
За слободу своју;
Клети хоће по сто пута
Царевину твоју.

Ти си више примакао
Ногама до гроба;
С тога хиташ да што више
Оскубеш од роба.

Твој нашљедник мрзет ће те
Као црног врага;
Слобода ће њему бити
Заручница драга. 

Бар, 1882 г.

  

Томо П. Ораовац - Имаш и немаш право

 

Имаш и немаш право 

Имаш право родна мајко,
Да прокунеш сина твога;
Имаш разлог брате мио
Да омрзнеш брата свога,

Немој мајко клети мене
Но час онај кад ме роди,
Одреди ми оно љубит,
Што ме кињи, што ми шкоди.

Сам за себе од кад знадем
Један пут ми само мио;
О поштење горко ли си
Ја сам с тебе пропатио.

За то немој мене клети
Но поштење куни мајко;
Мрзи правду и истину,
Ја то љубим — чујеш брајко.

Ако на то мрзет будеш,
Срећа ће ти дивна сјати;
И имаћеш добротвора
Који ће те надгледати.

Немој жалит убит оца,
Буди готов продат брата;
Отровати родну мајку
И ископат кућна врата.

А буде ли од потребе
И са мајке кожу свуци;
Пријатеље и кумове
Ако реку све потуци.

Немој никад чињет добра,
Него пузи, вјешто мажи;
Цару свјецком поклони се
Одај главу светој лажи,

Што је мрско Богу, вјери,
Тога с' држи, мрзи право;
Ђе год дођеш, свагда реци:
Истина је црни ђаво.

Ако мислиш бит прогоњен
Ти се држи чега и ја;
Уздржа л' се тога знади
Срећа ти се не насмија.

Нека брато с' краја стоји
И нек ради што му драго;
А ти мајко увјери се
Истина је моје благо.

Ил' ме клела, ил' не клела,
Останути једнак хоћу;
Ти ми рече: „буди поштен”
Слушат морам а да што ћу.

Још кад мален ђетић бијах,
Ти м' матерњи наук даде;
Ја се вјерно тога држим
Као да ми с неба паде.

Били могла сад одрећи
Да не рече: „љуби правду;
Љуби народ, љуби вјеру,
Српски језик, — негуј наду”.
 
Клетва ти се стећи неће,
Што сам такви, ти си крива;
Сјећаш ли се кад збораше:
Истина је само жива”.
 
Сад мож' признат да ја тебе
Могу клети мајко мила;
Која злу си највећему
Твога сина научила.

Подгорица 29 Јула 1882 г.

  

Томо П. Ораовац - Моћ пјесме

 

Моћ пјесме 

Нема ништа што ме тјеши
До пјесмице саме;
Само она вјерно што се
Осмјехне на даме. 

Час ми шапне да преда мном
Прострто је миље;
По којему посмакују
Загоркиње виле.

И радосни тад сам него
Министар у власти;
И весели него да сам
У краљевској части

Други пут ми не казује
Миље, нит босиље;
Него муке и невоље
Што су некад биле.

Осим тога казује ми
Што се сада збива;
И будуће многе тајне
Од мене не скрива.

За то пјесми захваљујем
Више но икоме;
Она једна утјеха је
Младом жићу моме.

Пераст, 18 Невембра 1879 г.