Antun Kaznačić - Srbskome Patrijarki Josifu Rajačiću

 

Srbskome Patrijarki Josifu Rajačiću

godine 1819.

 

I koga izaberem, njegova će šibika procvietati: tako šu utišiti pred sobom viku sinova Izraelskih što viču na vas.

 

Mojiz: Brojevi Gl: XVII. v. 6.

 

Prekaza se prem očita

Ruka strielom Previšnjega,

Silnost pade predobita

Cieć smionstva već svojega,

Puk izbrani ne žamori

Veriga ga već ne mori.

 

Aronova procavtjena

Čudnovato šibka siva,

Eto šibkom već iz stiena

Provrela je voda živa,

Izraela puk čestiti

Kojom će se napojiti.

 

Rajačiću, srbskog puka,

Srbske crkve svietla kruno!

Tebe izabra višnja odluka

Da dovršiš sve podpuno

Svete odrede nje milosti

U narodnoj slobodnosti;

Teb’ zelena kak’ Aronu

Šibka cvati sred svietlila

Š njom oholost usionu

Tvoja je viernost sasvim zbila,

Mojzes probi vrutak vode

Ti nam probi vir slobode;

 

Vir slobode progonjena

Da utažiš tužbe puka,

Kog’ verigam pretieštena

Gvozdena je trla ruka,

Sve mu grabeć, izvan oči

Da usužnjen suze toči;

 

No Gospodin nemilosti

Ne puštava bez osvete,

Ter u gnjevu svoê naglosti

Farauna morem smete,

Preko voda puk izbrani

Stup ognjeni dok sahrani.

 

Bog će pomoć udieliti

Hrabre Srbe spasit svoje,

Stup ognjeni njim će biti

Rajačiću srce tvoje,

Dok dušmanskih četa stope

Morski vali ne poklope.

 

Zgodno i pravo, Gospodine,

Crkovna je vlast najveća

Koje nikada čast ne gine,

Udielila tebi sreća,

Već je davna tebi bila

Višnja znanost namienila.

 

Kada milost našeg Cara

Sdruži nebu svoje odluke,

Kad ti žezlo kod otara

Posvećene preda u ruke,

Znamen to je: šibka da ti

Čudotvorno cvjetjem cvati.

 

Antun Kaznačić

Едмон Ростан - Краљ Петрова четири вола

Edmond Eugène Alexis Rostand

 

 

Краљ Петрова четири вола

 

Смрт Победиоцу већ из уста пахне.

Пресит је победа и треба да дахне.

Што горе, бољи биће крај.

Задихан вилице у пола отвара.

Што његовом сину у оку се ствара

К’о животињски зелен сјај?

 

Под калпаком који значка смрти дичи

На лисичју њушку нос хусару личи.

Поноћ је. И потмули хук

Чујете ли како из предграђа хуји?

А бледом човеку чир у уву зуји

И тутњи к’о добоша звук.

 

Лекари погнути а мрачни се виде,

А врх им обрва чак у чело иде.

Ко му зна да л’ гад тај худ

Што га њини пипци треба да исцеде!

Дошао је као наслеђе од деде

Или је његов лични труд?

 

Не каје се, али дивљи бес та хвата.

Рука му је кратка за успехе рата.

Промаши! Чује смрти бат.

И промукли Сигфрид к’о ковница дише.

Ко да се усуди да га оперише,

Ко данас да му такне врат?

 

Ноћ ахилеонска сва на чам мирише,

Лекари се паште да не може више.

Не збори. Зар је Бог већ сит

Кроз његова уста да збор држи дуги?

Један због гркљана, због сушице други

Свршава жића свога нит.

 

Ваздуха! Светлости! Вила са Керкире!

“Не бој се! Шасери чувају је, сире”..

“ Знам”, вели, погледа му тон.

Прво кратка рука, сада глас му низак.

— С догађајима би хтео да је близак.

Француски журнал доби он.

 

Види своју слику и с њом јад свој читав.

Мршав, свео, лежи на кревету млитав.

Сумње је препун му глед.

У фланелу, што га у Сан Рему купи,

Страх га. Ни на балкон не може да ступи.

- На друге слике дође ред.

 

Тада спази слику која није глума,

Што је Бецић сними са једнога друма.

За њу ће цео свет да зна.

То је Петар Први. Из Србије Старе

Одлази седећи на остатку каре,

Волови вуку кола та.

 

Краљ Петар иде, јер ићи мора

Преко бусења, стења и гора.

Тајанствен пред њим стоји пут.

Са штапом, само у свом мундиру,

Он иде мору, изгнанству, миру.

Иде у бајке вечне кут.

 

Четири вола, с јармом у луку,

Раоник славе, херојства вуку.

Но унук Карађорђа, лав,

Да се са бојног поља ишчупа

Четири вола морају скупа

Да употребе напор сав.

 

Србин, тај песник, ратник, што створи,

Да земља пева, да барут збори,

Да Петра Првог, борца тог

Осветли душу, створи за њега

Та кола, спојив остатак спрега

С остатком задњим топа свог.

 

Песма ће ореол исплести му цветан.

Поносан к’о вођа, као пастир сетан,

Како је велик изгнаник тај!

И многи, што су се прославили лиром,

Чија слава кружи васељеном широм

Завидеће му за тај сјај.

 

И видећи како корача пут части,

Кроз снег, Побеђени, лишен своје власти

Завапи Победилац: “ Вај!”

Он одбаци слику израђену кредом.

Дршће, а на лицу чита му се бледом:

Шта значи краљ, шта значи славе сјај.

 

Тане тако баци, мада му крв следи,

Лик Алберта који сам на дуни седи.

Сад збуњен гледи слике, бон.

Војника, какав он не беше гледа

И старца који сам на кару седа,

А какав неће бити он.

 

Он види: краљ овај сред стена, ливада

Седећи на топу навек ће да влада

Сред чобана што знају бој.

И пре но што се лиши живота и круне

Триумфатор крикну крик зависти пуне.

С уздахом гледа ловор свој.

 

Ишчезнуће сјај на оклопу и шлему

И слике ласкаво посвећене њему,

Пред овом сликом што је плен

Будућности с којом залуд борба биће.

Кад смрт сав тај његов сјај у ништа слиће

Још за који трен.

 

Он види, пораза узвишеност цела

Старост, овешталост запреге, одела

И сав тај скромни, прости чин

Да се с околином и тренутком слаже;

Види да се пораз ко успех покаже

Када постане славе син;

 

Види, да лепота пуна блеска ступа,

Кад најдостојни је вечност славом купа

Клизећи врх њих да сјај им да.

То случајно није. И он види, да је

Сам Омир, изагнан чак у српске краје,

Спрегнуо четир вола та.

 

Едмон Ростан

 

95 - Roma, 7016. - Casa Editrice Italiana. (5000).

Радомир Кривокапић - Орлински

 

Радомир Кривокапић – Орлински

 

Рођен је 5. децембра 1876. г. у Цуцама. Учио је четири разреда основне школе, толико гимназије и БогословскоУчитељску школу на Цетињу. После учитељске службе неколико година био је у оставци и за то време спремао је за штампу свој епски спев „Хероида“, који је издао на Цетињу, одржавном трошку, 1910. године. Од 1911.— 1915. био је указни чиновник Министарства Просвете и Црквених послова у Црној Гори. Неко време био је хонорарни наставник Богословскс-Учитељске Школе на Цетињу. Године 1920. премештен је у Просветни Инспекторат на Цетиње и био хонорарни наставник Цетињске Гимназије за две године. Јануара 1921. године, постављен је за Окр. Школ. Надзорника, а 1925. године премештен је за школског надзорника у Просвином Оделењу Вел. Жупаната на Цетињу, где је и сада на служби. Учествовао је као редов у два најновија рата, а по Ослобођењу се истиче као омладинац.

 

У књижевности се јавио лирском песмом, као ђак. Прве је саставе објавио у цетињској „Лучи“ 1896. године. Доцније се јавља у „Књижевном Листу“, „Босанској Вили“, „Срђу“, „Гласу Црногорца“, „Цетињском Вјеснику“ и другим листовима и часописима. Има мањи број прозних, незнатнијих састава, те нешто превода из Љермонтова и Пушкина. Неке његове песме превео је на руски професер Петроградског Универзитета Крижицки. У припреми му је за штампу „Слободијада Српска“, велики спев у 40 певања и 20.000 стихова.

 

Орлински би могао бити нарочито познат по своме спеву „Хероида“. То је спев подељен у двадесет и седам певања и није ништа друго него стихована историја Црне Горе, за коју је песник привезао зрачак српске слободе после Косова.

 

Кривокапић је доста леп песнички таленат, али у своме књижевном развоју није показао довољно напретка. По свему што је до сада дао, можемо се од њега надати бољим стварима. Он има лирског темперамента, али се одаје већим и сложенијим пословима с којима не постиже оно што намерава. Лепе су, а у патриотском погледу и племените су његове новије песничке замисли.

 

Петар М. Божовић

Радомир Кривокапић Орлински - Акорд

Радомир Кривокапић Орлински - Геније на самрти

Радомир Кривокапић Орлински - Елегија

Радомир Кривокапић Орлински - Жртве Амора

Радомир Кривокапић Орлински - Златном пиру Краља Н...

Радомир Кривокапић Орлински - Зрнца за ђердан Зелиде 

Радомир Кривокапић Орлински - Косовка

Радомир Кривокапић Орлински - Лептир и пламен

Радомир Кривокапић Орлински - Љубавни Финикс

Радомир Кривокапић Орлински - Митроносцу Његошу

Радомир Кривокапић Орлински - Ноћ

Радомир Кривокапић Орлински - Оаза

Радомир Кривокапић - Петру II Петровићу Његошу

Радомир Кривокапић Орлински - Пехар

Радомир Кривокапић-Орлински - Сјени славног хероја...

Радомир Кривокапић Орлински - Смрт

Р. Кривокапић - Старчева пјесма

Радомир Кривокапић - Сужањ

Радомир Кривокапић-Орлински - Црногорском Митропол...

Радомир Кривокапић–Орлински - Анђео љубави

Радомир Кривокапић–Орлински - ***

Радомир Кривокапић–Орлински - Vates

Радомир Кривокапић–Орлински - Кад потоњом...

Радомир Кривокапић – Орлински - Пловац

Радомир Кривокапић – Орлински - Под чемпресом

Никола Ст. Љубиша

 

Никола С. Љубиша - Идеал

Никола Ст. Љубиша - Из Бајрона

Никола Ст. Љубиша - Извори заборава

Никола Ст. Љубиша - Ја ћу умр'јет...

Никола Ст. Љубиша - Листићи из дневника

Никола Ст. Љубиша - Мајске ноћи

Никола Ст. Љубиша - На нову 1900 годину

Никола Ст. Љубиша - Ора’

Никола С. Љубиша - Поноћ

Никола Ст. Љубиша - Поред старчева гроба

Никола С. Љубиша - Чаробну Боку сањам

Никола. Ст. Љубиша - *** (Надсон)

Пјесник и преводилац Никола Љубиша

Рођен 1868. (по неким 1870.) године у Близикућама код Светог Стефана, Никола Љубиша се школовао у Цетињу, Београду, Загребу и Петрограду, гдје је завршио Духовну академију. Послије студија, од 1897. до 1901. године боравио је у родном крају и на Цетињу, а затим је отпутовао у Русију, гдје је остао до 1914. године. Предавао је затим у Богословско-учитељској школи у Цетињу у којој су наставу изводили и Марко Драговић, Перо Богдановић, Душан Ђукић, сликар Илија Шобајић, Владимир Поповић, Алекса Ивановић, Бошко Думовић и Перо Вучковић.

Послије пада Црне Горе 1915. године Никола Љубиша је избјегао у Француску, гдје је као просветни радник провео у Паризу три године. У метрополи Француске умро је од шпањолске грознице и сахрањен на гробљу „Д’Ивре“ 19. фебруара 1919. године.

Како истиче познати културни радник др Саво Вукмановић, Никола Љубиша био је лирска романтична душа. Судећи по његовим пјесмама, он је неоспорно имао књижевног дара и укуса. Још у ђачким данима показивао је интересовање за поезију. На основу једног писма, које је 1887, године упутио из Загреба своме рођаку Давиду Љубиши, види се да се у то вријеме састајао са Јованом Сундечићем, тада популарним пјесником, који је радио на историји Црне Горе. Године 1892. Љубиша је испјевао пјесму “Ја и вила“, коју је штампао осам година касније, а 1894, за вријеме боравка у Петровграду, превео је и препјевао спjев великог руског пјесника Љермонтова „Мцири“, који је 1897, штампан у „Гласу Црногорца“, а двије године касније и као посебно издање.

Поред младићки сјетних и дискретних — у главном такви су сви његови почетнички стихови — Никола Љубиша је испјевао тридесетак описних, љубавних, пригодних и рефлексивно-песимистичких пјесама. Преводио је Бајрон, Надсона Полонског, Круглова и Љермонтова.

Скоро у свим Љубишиним пјесмама одјекују тужни акорди. У њима он изражава своје расположење, схватања и свој поглед на свијет. Опјевао је природу, њене појаве, бића и предмете - све је то чинило оквир и симболе преко којих је саопштавао своје мисли и осјећања. Наводимо неколико његових стихова:

Снове снивам, а с прозора

                                              мога

магла носи мој суморни

                                              глед…

Пада сутон мира вјечитога

вјечне ноћи покрива ме

                                              лед!

Моје срце неће куцат’

                                             више,

смириће се бурне ноћи те

и престаће душа да

                                             уздише

све јој жеље, љубав, над

                                            и све!

На основу ових неколико стихова није тешко закључити да Никола Љубиша својим стваралаштвом подсјећа на свог претходника у црногорском пjесништву. Његошевог сестрића Стевана Перовиһа — Цуцу, првог нашег бајронисту, и један и други живјели су веома кратко, па нису, успjели да створе дјела трајније вриједности.

Поменимо, на крају, да Никола Љубиша, иако му се отац звао Стефан или Стјепан, није, како су мислили неки аутори, син „Његоша у прози“  Стјепана Митрова Љубише.

 

Станко Паповић

“Приморске новине” 25-VII-1979.