Радомир Кривокапић–Орлински - Vates

 

 

Vates.*

Радомир Кр. Орлински - Бар Црна Гора.

 

Развиј крила, свјештена божице,

Однеси ме на обале оне,

Гдје у вал’ма Гениј купа лице,

Пак у свере прхне васионе.

 

Гдје на твоја божанствена њедра

Ушика га арфа милогласна,

Чист ко роса из етира ведра

Кад се буди бистрог ока – јасна.

 

Смртну росу кад сунца осуше,

Тад љубавни огањ угашени

О Геније, чудотворни душе!

Распири ми, из санка ме прени.

 

Занешени дух ми кад заплива

Низ пучину маглене прошлости,

Суза ће ми чиста да умива:

Гробне плоче, прах трулијех кости.

 

Бујна младост у кивот’ гдје труне,

Ал’ ко феникс ускрснути не ће,

Ту прах оних, што носише круне

Санак снива, жели прве среће.

 

Древна прошлост кад двери отвори,

Чудом својим свакога засјени,

Свете зубље вјечни плам гдје гори,

Из ког чита неуморни Гени.

 

У садашњост миром вјечно кади,

Појућ’ химне у заносу силно,

А по гробљу од прошлости сади

Биља рајског сјеме преумилно.

 

У олтару божанственог храма

Ја ћу сркат мирисе од смирне,

И свемиром, куд се шири тама

Прелетаћу кроз висе етирне.

 

Као птица из рајскога гнијезда

Кад се к небу плаветноме вијне,

У лазуру сусрест’ ће ме зв’језда,

Што ће чудном свјетлошћу да сијне.

 

О божице, чудотворном руком

Вјечну искру запали у груди!

Златна арфа да умилним збуком

Успаване духове пробуди.

 

Низ океан мудрости погледни,

Освјештано перо у њ умочи,

Капљом скваси усне, језик жедни,

Росом светом попрскај ми очи!

 

Нек ми небо буде лист хартије

У оквиру седмобојне дуге,

Зубља зраке своје кад разлије,

Да прелетим у миртове луге.

 

Да се тамо у валима купа,

Занешења дух да прозре тајне

Од извора, гдје богиње скупа

Ловорове вјенце плету бајне.

 

Гдје свјештеник пали вјечну зубљу,

И обзорје са њом дочекива,

А серафим уз небеску трубљу

Химне поје и кроз лазур плива.

 

Као јелен на водама гора

Источник ћу од мудрости пити,

Дигнут пићем, као моћни ора

Васионом заносно се вити.

 

Небо ће ми бити лист хартије

У оквиру седмобојне дуге,

Дух ће крилат свуда да се вије

Изнад свијета ко’ анђео туге.

 

Ко Јеремиј тужни с развалина

Уз лиру ћу плачне вити збуке,

Злобни свијет к мени пут висина

Напериће стријеле и луке...

 

Тад стењање мог рањеног духа

Срца њина не ће да растужи,

Рука св’јета пакосна и глуха

Чело ће ми трњем да окружи...

 

Гдје се капи од отрови крију,

„Пехар славе“ мени ће да нуди,

Уста ће га до дна да испију,

Разнијеће ватрене ми груди...

 

О божице, чудотворном руком

Вјечну искру запали у груди!

Златна арфа да умилним звуком

Успаване духове пробуди.

 

* Пророк у смислу пјесник.

 CPЂ  SRÐ