Радомир Кривокапић Орлински - Геније на самрти

Геније на самрти

На обали жића океана

Лије гениј’ измучени сузе,

А свијећа измучених дана

Гаси му се са пољубом музе. —

Бљедило му васкрсло на лице,

На очи му сузне пала сјена;

Дух му попут уплашене тице

Одлећеће још до којег трена. —

Смртни поглед шири по водама,

Гдје је пића освјештана гута —

Дигнут силом разбукталог плама

Са богиње божанственог скута. —

Цв’јеће гледа крвљу надојено,

Гдје јој много у пупољку снива —

Зраком ума много развијено,

С чела знојем ког дуго разлива. —

Срка капи, живот да поврне,

Ал’ успаван од њих биће скора;

Дан вјекова кроз дубине црне

Прах ће разлит’ као лишће с гора.

Генија тог жеља страшна мори,

Лик да види своме идеалу —

У коротној увјеној одори,

Што се купа у живота валу. —

*

Поглед гениј потоњега пута

Управио кроз живот ништави,

По ком свијет у незнању лута....

Боно јекну, к’о да завјет јави:

„Долина је смрти праха пуна,

Од искони кости гдје се мрве;

Човјек горди на земљи је круна —

Саливена за презрене црве. —

Жића, смрти чудесна је башта —

Њину човјек не познаје стазу;

Препорођен прах је ту од свашта, —

Сјеме ниче — умире на мразу“.......

Ускипјеше пјене српског мора —

Сјенка црна дух му покри ведар;

Мртво чедо вилинскијех гора

Леже као оборени кедар. —

Искре туга срце му у груди

Опалише ко’ муња ил’ стр’јела;

Гениј’ спава, ал’ га пјесма буди —

Васкрсну му вјечност из пепела.

Грахово,                 Радомир Кривокапић Орлински

"Луча" 1898