Радомир Кривокапић Орлински - Косовка

Косовка

I.

Војске пале, сном мртвим заспале...

По Косову кроз крв пливју људи

Сабље, копља сломјена се кале.

Снажне миш’це скрштене на груди.

Вјечни одмор с бљедилом се љуби,

Све је мирно... само са пољана

Бони јаук са шкрипањем зуби

Разл’јеже се, кад ври крв из рана.

По разбоју тече крв црвена

И мрзне се, као рубин бљеска,

Прах попао по њој као сјена

Подигнути од коњскога треска.

Разбојиштем постеља је ледна

Напојена крвљу густа трава,

Спи љешина на њој људска б’једна

С пола трупа без рука и глава.

Црна поноћ већ наступа густа,

Бл’једе главе хоће да сакрије —

А рањеник отвараше уста,

Желећ’ воде капљу да попије.

К’о стражари ћуте горе мрачне,

Из којијех звјерови се купе,

Кроз ноћ св’јетле њине очи зрачне —

Реже страшно и разносе трупе.

А урлик се тих звјерова пусти’

Мјесто пјесме погребне разл’јеже,

И љешине вукућ’ у чељусти

Разбојиштем помамљени бјеже.

А орлова јата и гаврана

Спустила се, те чупају меса,

Пију очи и крвцу из рана,

А јеина над њом крила стреса.

Ноћ је тавна разбојиште скрила,

У коротни сјен увила мртве,

С неба зв’језде трепте к’о кандила —

Свјетлост благу спуштају на жртве.

Иза гора, док се свјетлост каза,

Хита мјесец да разагна мрака —

Воштаница он ће бити лаза,

Над главама да гори јунака.

Свјетлост бл’једу умирући само

Угледа му тек кроз трепавице,

Он би хтио дић’ се брзо тамо,

У арајству да му сијне лице.

Свјетлост љуби дуго лица бл’једа...

Тавна сјенка поче да их крије,

Јер већ мјесец иза гора с’једа,

Њих остави љута зв’јер да ије.

II.

На истоку поче зора,

Да помаља пурпур-зрака,

Лаки зефир с тавних гора

Разагони густог мрака.

На врхунцу мома сама

Сједи... њене усне ћуте —

Купа лица у сузама

И свилене покри скуте.

Косовка је мома ова,

Два кондира златна носи,

Сјен мртвачки са Косова

На њих пао — пића проси...

Мома бајна хита ето,

Да уморне кр’јепи груди,

Да их оно пиће свето

Из сна мртвог ту пробуди.

И љепотом са врхунца

Кумила је зору тада,

И чистијем зраком сунца,

Што у њедра њена пада.

Чудотворним својим зраком

Њихов поглед да окади,

Да слободе светим знаком

Такне крила српској нади.

Кроз вјекове вазда која

Српске груди да соколи,

И косовског тужног боја

Крв покупи, што се проли.

Ту бисерне пушти сузе,

Уста одма, даље оде,

Два кондира златна узе

Рујна вина, бистре воде.

Љубави је крила носе

Путањама стрмих гора,

Развија јој лахор косе,

Брише сузе бајног створа.

Кад у поље тужно ступи,

Ухвати је нека језа,

Јер свуд леже мртви трупи

Славне војске српског кнеза.

Шум је неки зауставља

И стењање рањеника,

К’о војно јој да се јавља —

Пред очи јој лебди слика.

То Ситница мутна јури,

Жртве собом носи многе,

Њени вали сада цури

Квасе к’о сн’јег б’јеле ноге.

Куми она њих крваве,

Кроз сузе их моли љуте,

Да јој драгог не удаве,

Већ да пруже њој у скуте.

Ал’ крвави вали теку,

На клетву се не обрћу...

Док рањеник зовну секу,

Што се страшном бори смрћу.

Косовка се сад упути,

Код јунака стиже брзо,

Ком крвави бјеху скути,

Јер од мука ту се трз’о.

Познаде га красна дјева

И јаукну танким гласом,

Када вид’је како с’јева

Мач у рани над појасом.

Свилен барјак смртно стиска’,

Тужним пољем кад-кад гледне —

А јунака јаук-писка

Јежи њему груди бједне.

Свиленим му велом с главе

Брише крвцу, зави ране,

Кида власи дуге, плаве —

Завој веже, да не спане.

Па јунаку пића нуди,

Осушена уста кр’јепи,

Освјежи му мало груди,

 Те му поглед сијну л’јепи.

Он јој тиме благодари:

„Кога тражиш?“ њојзи рече,

„Зар божански то су дари,

Рањенике који л’јече?“

„Орловићу чуј јуначе!

Вјереника тражим сада,

Тужно моје срце плаче

И мртва сам наћ’ га рада!

У животу пола буди,

Несуђени мој Милане!

Ја ћу завит’ твоје груди —

Извидаћу љуте ране...!

Бурма златна ево с прста,

Урезано ту је име,

То је веза света-чврста,

За њ, јуначе, изв’јести ме!!“ —

„Залуд’ тражиш, драга, њега,

Вид’јети га нећеш више!

У крвци је силној лега’ —

И копља га густа скрише.

Свуд по тужном разбојишту

Иди, носи златне суде.

Полу мртви воде ишту,

Напиј жедне, јадне људе!! —

Смртни час се мој примакну...!

Дај ми воде, селе! сада,

Нек ми уста кондир такну,

Божанскога срк...ну сла...да!“

Јунак диже у вис очи,

Косовкиња кондир узе,

У уста му капи точи —

А низ лице рони сузе.

„Шљедуј даље светом чину...!

С Богом, рече, ми...ла се...ле!“ —

И дух му се к небу вину,

Т’јело држе руке б’јеле.

Косовкиња оста туна,

Рањеника гдје-ког буди,

И два златна суда пуна

Полумртвим пића нуди.

Небескијем докле сводом

Разви Гениј своја крила,

Божанскијем, светим ходом

Косовом се сјенка вила.

Косовкињу од тог часа

Прати свуда ка слободи,

Али мртвим нема спаса —

Јер их смрт већ у рај води.

III.

Разбојиштем свуда као анђел хода,

Јунацима када заливаше уста —

Гениј доље слеће са небеског свода,

Сијну као муња из облака густа.

Цар Лазара слика њој васкрсну тада,

Светитељским, тихим проговара гласом:

„Момо! што дариваш божанскога слада

И мириш јунаке са смртнијем часом?!

Јунаци су моји пали за слободу,

Прах ће њихов кивот да сахрани свети,

Он ће напомињат’ славу српском роду,

Вјечни свједок остат’, те неслогу клети!

Већ кондира златна ти напуни оба

Мученичком крвљу јунака, умрли’ —

Да остану Српству светиња са гроба,

Која освештаће пепео им врли!

Преливаће она гроб кости’ хиљада,

Што ће кроз вјекове земљи равни бити,

А из ње ће символ васкрснути нада:

Да ће Србин опет скиптар царски слити

Гдје се круна сломи ово овдје мјесто

Храм красиће свети, ког ће дићи доба,

А моја ће рука освештати престо,

Причешћиват’ Србе са те плоче гроба! —

А ти, момо красна! српска остан’ вила,

Да водиља будеш вазда им у муке!

Развиј своја златна окриља и крила,

Јавор-гусле узми, те извијај звуке!

Њима Србе моје ти увијек буди,

Около огњишта-стољетних храстова!

Распируј им огањ свјештени у груди

И мач њихов оштри на камен Косова!

Слободи их вјечно — аманет им кажи —

Да не клону духом, већ нека се свете;

И нек будни стоје вјечито на стражи,

С рука ропске ланце раскидају клете!“ —

И лагано Гениј к небу тада оде,

А остаде вила на Косову сама,

Борце гледа, гдје их смртне купљу, воде

И Косовом гдје се навукује тама.

Земља своја њедра црна распучила,

У општу гробницу све јунаке узе,

А на светој плочи клечи српска вила:

В’јенац славе плете и пролива сузе.

Да нигда не вене њима в’јенац кваси,

И умрле вјечно буди с гроба тога,

Откуда извиру светитељски гласи:

„Срба само спашће: прегнуће и слога! “

Грахово      Радомир Кривокапић

"Луча" 1898.