Радомир Кривокапић Орлински - Жртве Амора

Жртве Амора

Подаље од св’јета у тишини плива

Љетњиковац красни великаша стара,

Прашума га њиха и хладом умива,

А зидове чува од љетњега жара.

К’о галеба перје зидови се б’јеле,

Куда сјенке миле високих дрвета;

Стас над њим протегле танковрхе јеле,

К’о да га стражаре од пакосног св’јета.

Кристална га р’јека кружи — к’о да мјери

Окле рибе златне искачу из воде;

Са чунића старац, да дарује кћери,

По гдје-коју ошћем оштријем убоде.

Перивој се красни испред двора пружа,

Из њедра му мирис свуд се широм просу

У њ б’јелим рукама њиви руже ружа

И бајнијем цв’јећем реси груди, косу.

Алејама шећу к’о по рају птице —

Пауни и ћурци — љуљају се гуске;

На средини фонтан помолио лице

И кристалне капље разлива на пљуске.

Ту је ремек-чедо природиних рука!

Ту се света усна задржала дуже!

Ах! на бајно створе вилинскога струка,

А румено као пупољак од руже..!

Своје црне власи не оће да плете —

Подражава тиме светој околини, —

Прамени најдужи дотичу јој пете.

А свилено рухо вуче по долини. —

Кроз грање прегусто жарког сунца зрака

Крадимице кад-кад на образ јој пане,

И лепршне лишље ко’ свилена трака,

Јер зрак моли зефир, да заљуљне гране.

А прекрасно створе ко’ да јој пркоси, —

Сунцобран развије као крв црвени,

Ког пурпурна сјена по свиленој коси

Разлива се бајној ко’ боје у пјени. —

А вечерњи сутон кад развије крила,

Пресрећна је р’јека, јер се она купа, —

Као галеб плови ил’ етиром вила,

А рибице златне око ње су скупа.

Срећне ли су рибе и пјене и вали,

И природа ц’јела, кад је гледа туна....!!

Само младо створе близу на обали

За њоме сад чезне — гледа је из џбуна.—

То је њен избраник — цв’јет јој срца красни,

Да се љуби с њиме три су прошла љета;

Погледом се гађу — тим су само власни,

Од чега се љубав распламтила света.

Но да срца споје — препоне на путу;

Јер младић бијаше несреће големе:

На туђем се јадан подњивио скуту,

А под туђе и још сакрива се шљеме.

Стари отац њезин племића с њом чека

И многи се до сад око дјеве врти;

На њезина прса да заплива мека —

У њеном наручју би се преда смрти.

Красно створе до сад свакојега врну,

Тим је жалост оцу задавала своме;

Избраника драгог или земљу црну —

Тај јој завјет просци не могу да сломе.

 *

Једног жарког љета, а бајне вечери,

Још им бјеше свједок тад румен сутона,

Када свету зубљу запалише вјери —

А срца им бурна забрује ко’ звона.

Духови долете на вјенчање брзо,

Носећи бокоре светог аромата;

„Од љубавног жара лед би се размрз’о,

А не моје груди. .! — опрости ми, тата!!“ —

Страстно лане рече, па размаха власи,

Очима устрјели љубавника близу;

Тад из грла њеног забрујаше гласи:

„Заплови, до рјеке спустимо се низу!!

Да видимо бисер у њедрима скупи,

Да двери од гроба отворимо вјечне, —

Гдје праменом власи савезани трупи

Потонуће брзо кроз слојеве течне!!“

Сјенке тавне гора гледаху њих туна,

А вечерњи лахор свечаност им прави;

У том причу им се поклич очин с чуна,

К’о да веслом маха — њих тун да растави.

Једно другом брзо том ријеком роне,

Већ је Амор страсни разапео лука;

Сад пољупци свети са усана звоне —

За спомен ваздуху шиљу бајног звука.

Брзо свилним прамом дугачких јој власи

Савезаше т’јела — тежак кам зелени,

Дубине плаветне скрише их таласи,

С дна мјехури дижу с’, а рјека се пјени.

*

Тражи отац кћерку и разасла слуге,

Ал’ залуду њина сва је била мука; —

Јадан отац за њом пресвисну од туге,

А љубимац сваки за њом је закука.

Сви су проклињали немилосне вале,

На срамоту те су т’јело јој прождрли;

Само рибе златне ријеке су знале,

Па причају: страсно то се двоје грли....

Грахово        Радомир Кривокапић Орлински

"Луча" 1898