Жртве Амора
Подаље од св’јета у тишини плива
Љетњиковац красни великаша стара,
Прашума га њиха и хладом умива,
А зидове чува од љетњега жара.
К’о галеба перје зидови се б’јеле,
Куда сјенке миле високих дрвета;
Стас над њим протегле танковрхе јеле,
К’о да га стражаре од пакосног св’јета.
Кристална га р’јека кружи
— к’о да мјери
Окле рибе златне искачу из воде;
Са чунића старац, да дарује кћери,
По гдје-коју ошћем оштријем убоде.
Перивој се красни испред двора пружа,
Из њедра му мирис свуд се широм просу
У њ б’јелим рукама њиви руже ружа
И бајнијем цв’јећем реси груди, косу.
Алејама шећу к’о по рају птице —
Пауни и ћурци — љуљају се гуске;
На средини фонтан помолио лице
И кристалне капље разлива на пљуске.
Ту је ремек-чедо природиних рука!
Ту се света усна задржала дуже!
Ах! на бајно створе вилинскога струка,
А румено као пупољак од руже..!
Своје црне власи не оће да плете —
Подражава тиме светој околини, —
Прамени најдужи дотичу јој пете.
А свилено рухо вуче по долини. —
Кроз грање прегусто жарког сунца зрака
Крадимице кад-кад на образ јој пане,
И лепршне лишље ко’ свилена трака,
Јер зрак моли зефир, да заљуљне гране.
А прекрасно створе ко’ да јој пркоси, —
Сунцобран развије као крв црвени,
Ког пурпурна сјена по свиленој коси
Разлива се бајној ко’ боје у пјени. —
А вечерњи сутон кад развије крила,
Пресрећна је р’јека, јер се она купа,
—
Као галеб плови ил’ етиром вила,
А рибице златне око ње су скупа.
Срећне ли су рибе и пјене и вали,
И природа ц’јела, кад је гледа туна....!!
Само младо створе близу на обали
За њоме сад чезне — гледа је из џбуна.—
То је њен избраник — цв’јет јој срца красни,
Да се љуби с њиме три су прошла љета;
Погледом се гађу — тим су само власни,
Од чега се љубав распламтила света.
Но да срца споје — препоне на путу;
Јер младић бијаше несреће големе:
На туђем се јадан подњивио скуту,
А под туђе и још сакрива се шљеме.
Стари отац њезин племића с њом чека
И многи се до сад око дјеве врти;
На њезина прса да заплива мека —
У њеном наручју би се преда смрти.
Красно створе до сад свакојега врну,
Тим је жалост оцу задавала своме;
Избраника драгог или земљу црну
—
Тај јој завјет просци не могу да сломе.
*
Једног жарког љета, а бајне вечери,
Још им бјеше свједок тад румен сутона,
Када свету зубљу запалише вјери
—
А срца им бурна забрује ко’ звона.
Духови долете на вјенчање брзо,
Носећи бокоре светог аромата;
„Од љубавног жара лед би се размрз’о,
А не моје груди. .! — опрости ми, тата!!“ —
Страстно лане рече, па размаха власи,
Очима устрјели љубавника близу;
Тад из грла њеног забрујаше гласи:
„Заплови,
до рјеке спустимо се низу!!
Да видимо бисер у њедрима скупи,
Да двери од гроба отворимо вјечне, —
Гдје праменом власи савезани трупи
Потонуће брзо кроз слојеве течне!!“
Сјенке тавне гора гледаху њих туна,
А вечерњи лахор свечаност им прави;
У том причу им се поклич очин с чуна,
К’о да веслом маха
— њих тун да растави.
Једно другом брзо том ријеком роне,
Већ је Амор страсни разапео лука;
Сад пољупци свети са усана звоне —
За спомен ваздуху шиљу бајног звука.
Брзо свилним прамом дугачких јој власи
Савезаше т’јела — тежак кам зелени,
Дубине плаветне скрише их таласи,
С дна мјехури дижу с’,
а рјека се пјени.
*
Тражи отац кћерку и разасла слуге,
Ал’ залуду њина сва је била мука; —
Јадан отац за њом пресвисну од туге,
А љубимац сваки за њом је закука.
Сви су проклињали немилосне вале,
На срамоту те су т’јело јој прождрли;
Само рибе златне ријеке су знале,
Па причају:
страсно то се двоје грли....
"Луча" 1898
Нема коментара:
Постави коментар