Радомир Кривокапић-Орлински - Сјени славног хероја Новака Рамова Јововића

Сјени славног хероја

Новака Рамова Јововића

Лист по листак све опада са божанског стабла рода,

Ком је снага вјечна влага од просуте крви вода;

Тога славе рода лишћа сваког дана све је мање,

Неће проћи много доба, остануће голо грање.

То ће грање да се млади, да из крви снова зене,

Мјесто лишћа на том стаблу трепериће рајске сјене;

Плод ће носит’ у цвијету свака грана са дрвета,

С ког ће снажит нараштаје од слободе манâ света.

Од смртнога даха стаблу сад лист паде од ловора

Као символ од мегдана, чим се реси Црна Гора;

Новак Рамов ловор тај је, што остави вјечна дјела,

Из тешкијех девет рана које писа крвљу тијела.

Јаки удар смртне косе сруши бреме од старости,

Паде херој, ком су врућа изломила зрна кости,

Ком не могą одолити, гром пушака, сабље бритке

Кроз дим бојни, магле густе у стравичне многе битке.

Светилиште бесмртника пирамиду диже гроба

Као рода миљенику - као спомен за сва доба,

Кроз вјекове да се пјева Новакова слава врла

На струнама од гусала а уз јасна, српска грла.

Гдје Новака живог није, Виле рода сад су плачне,

Ал’ се Новак духом диг’о у висина свере зрачне

Међу сјенке Обилића - међ’ хорове бесмртника;

Виле плачу, јер та дика нема доље замјеника.

Жив је Новак! Умро није, нек му тијело земља крије,

Јер над нама вјечног плама блажена се сјенка вије!

Неумрлог тога дива нека кости земла скрива,

Кроз вјекове за потомство његова су дјела жива!

Цетиње                    Радомир Кривокапић - Орлински

Глас Црногорца 27-XI-1910