Никола Ст. Љубиша - Из Бајрона
Никола Ст. Љубиша - Извори заборава
Никола Ст. Љубиша - Ја ћу умр'јет...
Никола Ст. Љубиша - Листићи из дневника
Никола Ст. Љубиша - Мајске ноћи
Никола Ст. Љубиша - На нову 1900 годину
Никола Ст. Љубиша - Поред старчева гроба
Никола С. Љубиша - Чаробну Боку сањам
Никола. Ст. Љубиша - *** (Надсон)
Пјесник и преводилац Никола Љубиша
Рођен 1868. (по неким 1870.) године у Близикућама код Светог Стефана, Никола Љубиша се школовао у Цетињу, Београду, Загребу и Петрограду, гдје је завршио Духовну академију. Послије студија, од 1897. до 1901. године боравио је у родном крају и на Цетињу, а затим је отпутовао у Русију, гдје је остао до 1914. године. Предавао је затим у Богословско-учитељској школи у Цетињу у којој су наставу изводили и Марко Драговић, Перо Богдановић, Душан Ђукић, сликар Илија Шобајић, Владимир Поповић, Алекса Ивановић, Бошко Думовић и Перо Вучковић.
Послије пада Црне Горе 1915. године Никола Љубиша
је избјегао у Француску, гдје је као просветни радник провео у Паризу три
године. У метрополи Француске умро је од шпањолске грознице и сахрањен на
гробљу „Д’Ивре“ 19. фебруара 1919. године.
Како истиче познати културни радник др Саво Вукмановић, Никола Љубиша био је лирска романтична душа. Судећи по његовим пјесмама, он је неоспорно имао књижевног дара и укуса. Још у ђачким данима показивао је интересовање за поезију. На основу једног писма, које је 1887, године упутио из Загреба своме рођаку Давиду Љубиши, види се да се у то вријеме састајао са Јованом Сундечићем, тада популарним пјесником, који је радио на историји Црне Горе. Године 1892. Љубиша је испјевао пјесму “Ја и вила“, коју је штампао осам година касније, а 1894, за вријеме боравка у Петровграду, превео је и препјевао спjев великог руског пјесника Љермонтова „Мцири“, који је 1897, штампан у „Гласу Црногорца“, а двије године касније и као посебно издање.
Поред младићки сјетних и дискретних — у главном такви су сви његови почетнички стихови — Никола Љубиша је испјевао тридесетак описних, љубавних, пригодних и рефлексивно-песимистичких пјесама. Преводио је Бајрон, Надсона Полонског, Круглова и Љермонтова.
Скоро у свим Љубишиним пјесмама одјекују тужни акорди. У њима он изражава своје расположење, схватања и свој поглед на свијет. Опјевао је природу, њене појаве, бића и предмете - све је то чинило оквир и симболе преко којих је саопштавао своје мисли и осјећања. Наводимо неколико његових стихова:
Снове снивам, а с прозора
мога
магла носи мој суморни
глед…
Пада сутон мира вјечитога
вјечне ноћи покрива ме
лед!
Моје срце неће куцат’
више,
смириће се бурне ноћи
те
и престаће
душа да
уздише
све јој жеље, љубав, над
и
све!
На основу ових неколико стихова није тешко закључити да Никола Љубиша својим стваралаштвом подсјећа на свог претходника у црногорском пjесништву. Његошевог сестрића Стевана Перовиһа — Цуцу, првог нашег бајронисту, и један и други живјели су веома кратко, па нису, успjели да створе дјела трајније вриједности.
Поменимо, на крају, да Никола Љубиша, иако му се отац звао Стефан или Стјепан, није, како су мислили неки аутори, син „Његоша у прози“ Стјепана Митрова Љубише.
Станко Паповић
“Приморске новине”
25-VII-1979.
Нема коментара:
Постави коментар