(Полу)заборављена поезија и пјесници: март 2025

уторак, 11. март 2025.

Томо П. Ораовац - Шпијуну

О, шпијуне отрована куго,
Гонитељу части и поштења.
Имал' мјеста ђе те не би било?
Бестиднијем оком видиш свашто.
Од длачице саграђујеш куле,
Од перцета вјетрови се крећу!
Од погледа плам брегове лиже!
Од покрета и брда се тресу!
Небо, земљу тренутно саставиш!
Ти си чедо старога искуства,
Рим те штова, Млетци те љубљаху,
Силни су те за стожер држали
Родне среће и опстанка свога,

Гадан стожер,свакоме би јao,
Које у те' наду полагао...
Ти си препун сваке мајсторије,

Час си јунак нема те већега,
Али за то да кушаш јунаке.
Од једнога корака си кадар
Рећи, - да се небу одлећело!
Да, чедо си старога искуства,
Најјачи си у царске палате,
И у куће велике господе.
Тамо ти је јако уточиште
Тамо ти је с' многим урочиште.
И одатле окрећеш лагано.
Час ка' пјанац по улицам бадаш,
И заметнеш коло плаховито,
Износећи свакојако пиће.
И заметнеш обилате шале,
На се метнеш вео искрености,
Док сирака навучеш каквога,
Да што рече или да уради.
Мајсторијом кад уловиш кога
Запишеш га у књигу лажуљу,
И весело оставиш дружину,
Те зајосаш тамо и овамо,
Прислушкујућ на свачија врата
Што ко збори на огњишту своме.
Када пуну скупиш врећу лажи
Објеручки претуриш за рамо,
И дозиваш још којега друга
Да помажу носит ђе требује.
О шпијуне отрована змијо!
Младо чедо старога искуства;
Многога ли уби на правицу,
Многога ли остави бес ручка,
Много шљеме ти стрмо окрену.

Непознајеш оца ни матере,
Не познајеш брата ни сестрице,
Непознајеш пријатеља, кума!
Комшија ти игра а син шала!
Истинаје чудовиште за те;
Знај утворо и родна покоро,
Да царује она као и ти,
Траг по трагу бити погинуо;
Имена би нестануло твога:
О истино кад ћеш царовати,
И свакоме по дјелима дати?
О шпијуне змијо кравосице,
Имал' тога кога служиш вјерно?
Ти б' за новац или ријеч глатку,
Крст и Бога јевтино продао.
И онога ком' си шапталица,
Би га сву а и на мијех одро!
Јел' истина о погани побро.
О, ђаволу брате, гаду друже.
О, шпијуне, чедо отровности,
Ти царујеш а страдају људи!
Ти уживаш части и весеља!
Ти уживаш милост и дарове!
Ти уживаш почаст, достојанства!
Ти уживаш прва одличија!
Ти уживаш „де” племства знакове
Које каже каквога си соја,
Госпоцкога од памтивијека.
О шпијуне госпоства ти твога
И имена од „Де” нађевена
Да л' ти грʻјеси могу на ум доћи?
Видишли их око тебе скачу.
Проучи их, виђи се у блато

Ти ђаволу и друже и брато!. —
Држ се добро мој драги „Де кане”
Док народно настане декање,
Јер кад народ декати одпочне
Позно би ће све твоје кајање.
Виђи што си поштења ти твога?
Тиси чедо старе бездушности,
Коло твоје дрма престолима,
Твоје сплетке круне су ломиле;
Повјесница сведочи свијета,
Што си био и каква си хала.
Силан ти си, сила ти помаже,
Твоје лажи крунам су играле,
И народе на буне дизале,
Да брат брату вади очи живе,
Сплетке твоје примити не дају,
Поштеноме многом хришћанину
Из олтара тјело спаситеља,
Лажи твоје и савјест нечисти
Кадре јесу за вјек' раставити
Двоје драгих што се љубе вјерно.
Ти си кадар брата одвоити
О јединца брата рођенога
До гробнице да му се не јави,
Нит братинске да ода почасти.
Лажом ти си учињети кадар
Да јединац своју мајку туче,
И да оца за бркове вуче.
Гад си прави и несита јама,
Отрованик и љуцка аждаја.
Са све седам смртнијех грехова
Ти царујеш као са лажима.
Ти си лажа, лажно ти је царство

Душа ти је мраком обложена,
Мраком врагу при олтару кадиш.
Из очих ти отровнице вире,
Сијућ отров на свакоју страну.
Срце ти је неосјетно, мртво,
Спрам свачега до плијена свога.
Сто жаока језик ти покрива
На свакојој ђаво предсједава,
Те казује ђе да отров сије;
Ђаво учи да се што докучи,
Да заједно шићар дијелите.
Миса' ти је од пакла мрачнија,
Мраком идеш да свјетило гасиш.
Непознајеш највећег судију.
Глас савјести ти угуши давно;
Само пакост и љуцка несрећа,
Кадра ти је веселити душу!...
Ошпијуне, о хало свијета!
Ти у просту колибу завириш,
Дух паклени и тамо пропириш.
Гујо љуцка што ти ратар ради?
Што од њега докучит си жељан?
Недајеш му уморено тјело
Одморити на огњишту своме.
Ти и њему узе задовољство,
Извади му очи обадвије,
Расијече срце у комаде,
Те лубина без корјена шета.. -
Што уради о паклу свијета!
Кријеш ноге као отровница,
Кријени гласе као кукавица
Од петрова до ђурђева-дана.
Ради куго искуство те учи,

Свјетина те гледа с поштовањем!.
Ради куго при тебе је царство!
При тебе је влада и госпоство!
Жари, пали, што је часно свали,
Лажи, мажи, неистину кажи.
Дери, гули, срамним оком були.
Гази право, буди прни ђаво;
Поштени ти завиђсти неће.
Кад би мога и на оном свјету
Обија би од гроба до гроба,
Премета би кости мученијем,
Да ни тамо нијесу на миру.
И тамо би одно у дворбу
Неистини и ђаволу твоме
Које му си живот обећао,
Душу образ све за њега дао.
Лажом тамо нико се не служи,
За то амо путању продужи,
Ко да' више послужи га вјерно.
Истина ће на врх испливати,
Истина је чедо бесмртности,
Поштени се њој и правди клања
С тога од твог нетражи имања.

Цетиње 1882 год.

Томо П. Ораовац - Додатак Црвеној кули

Додатак Црвеној кули

„Путниче ја сам тебе причала;
Којијем путем јесам постала.
Може бит' н'јеси вјерова' ц'јело,
Мојега газде презрено дјело.
Да небих више причала много;
Гледај полако, а пази строго:
Од мене ђе се са десне стране.
Са крвљу бједних не људи ране.
На подиће горе који се дижу
Чанколизи ето сахане лижу!
Пир пирујући тебе се смију,
Срамоту своју неће да скрију,
Ту вино пију, јагањце кољу,
И за невољу, сад дају вољу.
У пиру мисле, поганство крити,
Са пиром мисле, правицу бити.
Све што ти рекох првога пута,
Путниче то је истина крута.
Моме то газди ко ће одрећи,
Ах неће нико ни образ псећи,
Коме је образ ништавост мала,
На ком је мрежа срамоте пала.
Путниче штоћеш, ја мислим када,
Истина света људма не влада.
Да су у власти свашто имати,
Поштене људе, нељудма звати!
Поштене тужно, сирото пука,
Вазда ћеш бити, на хиљаду мука.
Туга ћет' вазда сестрица бити,
Заслужна зора неће да свити.
Неће да каже дивотно миље,
Завист и злоба на те се криле.
Срамотни ево сад се башари,
Сто му се јела код огња вари!
Десет му слуга, приносе сласти,
Свијема десет он може касти:
Знате ли ко сам, кога сам соја,
Знате ли да сам отровник боја.
Поштење мрзим, дукате бројим,
По своме ћефу, много шта' кројим.
Све ми је ништа, све мије мало;
Ко ће наситит несито жвало.
У које ето свашто увире;
И које муку туђу прождире.
Видиш ли тамо, стотину међа,
То ти је мука, сиротних леђа.
Јуче су оне дизат се стале,
А виђи данас како су пале!.
Суза их бједних, сад ето ваља,
Суза их бједних у блату каља.
И мој то газда још те не види,
Пир пирујући, горе изиди
Причаћу вјерно, устрплен буди,
Црвена хула, тајне ти нуди.
Загледај добро, свакога госта,
За њих ти имам причати доста:
Онај што сједи с' трпезе чела,
Ту ћеш ти виђет рака дебела.
Отрован вас је, гадни од змије,
О како вјешто папоњке крије.
Лажа му мајка, превара нада,
Смијућ се људма ханцар забада.
Народ му крава, а ћеса јама,
Народна понос играчка сама.
Средњег раста, црвена лика,
Крви је чудне - шиањолског бика.
Имаде жену добру и красну
Мајку од ђеце и вазда часну.
Имаде жену, али залуду,
Одао он се пороку, блуду,
Одао он се свакоме гаду;
Свакога дана мјења по младу,
Свакога дана безчасти дјеве,
По гори, пољу разгони невс.
У кући држи безбројне младе
Живи без вјере, очима краде,
Велик је чином и плату има,
Старијем од се' по вољи дима.
Повољи игра, повољи скаче,
За добит добру сит се наплаче.
Поштење љуцко, за њега ништа,
А тако исто слава огњишта,
Ни ђеци својој добра не мисли,
Јато вампира за њем обисли.
О да познајем, те псине жуте,
Како кроз народ, трују и муте,
Ти би омрза на све и Бога,
И на дан први рођења свога,
Ђе год је било поштене душе,
Вампира јато ето је гуше.
Поштењу ето чита опјело.
И оном коме заклетом служи,
Узо би главу да му ко пружи,
Пунану руку алема злата,
За то би прода' себе и брата,
За то би на крст и цркву пљува,
За то би мајци вид очњи кљува.
За то је многом јаму копао,
Поштеним људма зле путе' дао!!!
ва пута он је прода' Бокеље,
У српска срца бацао стрјеле.
Ерцеговце два пут продаде шваби
И за то благо велило зграби,
Баронство за то Шваба му даде,
О тешко сриству које имаде.
Издајне луде на сваке стране,
Који свом роду задају ране.
Који свом роду очи копају,
Владару туђем крв српску дају,
О тешко српству од таквих људи,
Којима мисо по мраку блуди,
Којима новац Бог је и вјера
Преко којих туђин зеца исћера,
Али од како нашег је рода,
Још таквог није било изрода.
Ка што је ова покосна слика
Изрода љуцког и ископника.
Које му новци издајство ладе,
За кога свако залуду знаде.
Да је у свему гадни од свију,
Али му у брк рећи не смију.
С проћу је њега мој газда шиша,
Ка' спроћу маце витешство миша,
Гр'јесима смртним, задубљен плива,
Бројећи благо гр'јехе закрив”.
Али залуду, све му бадава;
Његова тајна бити ће јава.
И тад ће бити презрен од свију,
Па и од оних што са њим ију,
Бједнијех сузе а и крв браће,
Колко је ништа тек онда знаће!!!—
С њим је мој газда много шта стека,
С тога их стоји тутањ и звека.
Црвенко нека на страну стоји,
Но вођи оног што бројке, броји!!
С олтара светог он слогу шири,
А извац злоћу небраство пири.
Сваком од пастве, ђе гођер може,
Хиљаду врага метне под коже”.
Нека он куло на страну стоји,
До њега оно који је, који?
Оно је млада гиздава глава,
Једнак је њему, сан или јава,
Он добро једе, а храбро љуби;
Бе се пир води ка ико труби,
Вино му драго, пиво му душа,
Ракија радост, шампањско слуша.
Дивног је лица, француске браде,
Слављену госпу јоште имаде.
У пића царство кад се окрене,
Стио би имат све редом жене.
Све су му тада, миле и драге,
Па биле госне, сироте наге.
Погледом чудним, по људим' зјаје.
Гледећ га мислиш потенчен даје,
Он има доста небројна блага
Кога помаже до црног врага.
Ни Богу неће тамјана дати,
А хоће л' благо дуго трајати!?
А онај тамо до њега што је,
Погнуте главе, за Бога којe?
Јел онај стари, жућкасте браде,
Лисије очи, који имаде.
Путниче оно бјеше до скора,
Турака гордих вјерна удвора.
До јуче Фес је на главу има
Очину вјеру под старост прима.
Он је поп добар без парохије,

Читат не знале, лагат умије.

Велик је чином, управља војном,
Стварима ратним, силом убојном.
За такви чин је добио спрему
Копајућ јаму дому својему.
Водећи туђе велике војске,
Мудрости њега учише тоске.
Но опет онје бољи од свију
Скупљених тамо дивних гостију.
Почем се сада многог шта каје,
Покајне знаке ето ђе даје.
Прегрешну душу Богу, опрема,
Попадају часну лудости спрема.
Луда је она како да није,
Кад попо другу лагат умије.
Попадија луда умире јадна,
Код попа мужа, жедна и гладна.
Силом је власти из куће ћера,
Да грешној другој постане вјера.
Остав'мо попа како му драго,
Издајство њему свето је благо.
Но виђи оног старог младића
Љубитеља правог дјевственог жића.
По свјету он је свуда се скита,
За туђу драгу вјерно је пита,
Туђа му драга, грло и душа,
За туђу ради, туђа га слуша.
И њоме и сад дане проводи,
Она је сретна два мужа годи.
Старог младића дирати нећу,
Но виђи оног што жеже свјећу,
Оно је права подмукла геја,
Оно је слика од фарисеја.
Гледајућ свет је, муву не дира,
На свака врата потајно свира.
Ка сретни писац, књижевник врли,
Неслогу, браство, једнако грли.
Оно је човјек од сто начела,
Аль више свега поштује јела.
Путниче, тамо доста је гости,
Нека их с' врагом, хајде им прости.
Заслужни нʻјесу да се спомену,
Него да црну носе копрену.
Кудијен иду да се познаде;
На земљи каквих губа имаде.
Колко о њима бих рећи знала,
Од прије него ја сам постала.
Јасно сам чула од газде мога,
Причајућ повјест живота свога.
Но све то прије што је чинио
Доклен је мален и невидь био;
То ти је капља у сиње море,
То ти је трунак у кршне горе;
Спрема онога што он уради,
Од како мене поче да гради.
Кад ми се камен на камен зида,
И тада бијах препуна стида;
А не још сада, ђе свако пита,
Ђе је та кула, крвљу облита?
Ђе је та кула, која је, која?
Познат не могу, друга је боја,
Која ми лице, паклено кити;
Са којој мисле срамоту скрити.!?
Три су ми пута, мјењали боју,
Од кад ти казах повијест своју.
Опет на лице румен избија,
Те се познаје, чија сам чија.
Проклета земљо што се не тренеш,
И што ми шљеме стрмо не кренеш.
Проклето и ти, зелено море;
Зашто не срушиш, крваве дворе.
Нећу вас клети ој часне горе;
Него вас молим срушите дворе;
Оне који су сузам' зидати,
Рачун од истих треба питати.
Народни труди, види се ђе су;
Вампири родни, збише у кесу!!
Кад јутром зора, рујна осване,
Те када јарко сунашце гране,
Свако запјева свак се весели,
А кула себи провалу жели.
Стидим се од вас, горе челичне,
Када су паклу радње ми сличне”.
Жалим те куло, зашто си тако
Црнијех мисли, ка црни пако,
Те желим ето дању и ноћи,
Последњи данак кад ће ти доћи.
Ој славују не стој на врх гране,

Пјесмом твојом не дирај ми ране;

Пјесму твоју ја не слушам сада,

Као што сам слушао некада.
Некад бијах срећан и весео
Пјесмом својом бјеше ме занио.
Слушах тебе а гледах цвијеће,
А сад друго коло се окреће.
Пеар среће у руке ми није,
Црна земља ето њега крије,
Њега крије, а мене пријети,
Да ме хоће брзо однијети!! —
Иди с' гране не дирај ми ране,
Окрени се пут другоје стране,
И веселу тако пјесму кажи,
Срце моје жалопојку тражи.
Ах! опрости мали славујићу,
Није си крив моме тужном жићу;
Није си крив мени ни другоме,
Теби хвала на пјевању твоме.
Ти пјевукаш од гране до гране,
Миришући цвјете одабране.

Не бо'иш се злобе ни зависти,
Другари су твоји у свем чисти.
Не плашиш се од зиме ни глади,
Љуцка пакост пјесму ти не кади.
Твоја пјесма весеља је пуна,
Твоја пјесма прољетња је круна.
Росу пијем, цвијећем се храниш
Док у вече сунце не оставиш,
У зору га твоја пјесма срета
Ка бранича бијелог свијета,
Који биље из мртвила диже,
Милионʻма чини да гамиже,
По землици чуднијех створења,
Која неће да с' кане трвења.
Благо теби незнаш што је туга,
Благо теби владару од луга.
Благо теби царе од милина.
Весела је твоја постојбина,
А код мене знади тако није,
Моја пјесма у тузи се вије.
Срце моје јауче и цмили,
Е кроз њега илам освете мили.
Пламти, кипи, од чемери једа
Свуђ га кружи на около бједа.
Мира нема и судба га вара,
Сто препона предањ се отвара.
По хиљаду таласина јоса,
Испред мене сијеку ка' коса.
Увјери се да клонути нећу,
Више мене док запале свјећу.
Силни људи пуни су објести,
До провале не жале довести;
Кад доведу тек тадер се тјеше,

И заносом вражјим накостреше.
И над гробом би освету дали,
Кад им живи неби шака пали.

О славују, доба је опако!
Онај ћефи који љуби пако!
О какви су ти данашњи људи,
Господ нек им по дјелима суди,
Жеља њима сваку подлост нуди,
Онај човјек који сваког часа,
У по неки смртни гр'јех забаса;
Који трује, који народ мути,
Који живаљ свог рада раскрути. -
Да, тога је слава, тога мејдан!
Тога хвала који с' дана у дан,
Гули, жули сиротињу нагу
И мучи се довести је к врагу.
Они који муку сиротињску
Гута слађе меда и шећера,
Поштењака свакога назива
Да је изрод отровник невјера!!
Онај који би мајку продао,
Да би више у џен натрпао.
Хуљи, пљује, и поштење гази,
И самоме небу језик плази.
Да, такви се сада котобани!
Да, таквоме сјају сретни дани!
И такви се ето сада мучи
Из потаје да ко ме пробучи.
Е брк у брк и око у око
Не смје прегнут, не родига соко!
Опрости ми мили слотујићу
Нијеси крив моме тужном жићу,
Нијеси крив мени ни другоме,