петак, 14. март 2025.

Томо П. Ораовац - Да сам срећом властан човјек

 

 

Да сам срећом властан човјек 

Да сам срећом властан човјек
Чега небих урадио;
И промјене међу људе
Какве небих учинио.
 

Не бих дао љенчинама,
Да бадава једу, пију;
Не би могли златом, чохом,
Мртво тјело да обвију.
 

Не бих дао шпијунима
Да се диче и поносе;
И да људе на правици
Створитеља Бога косе.
 

Не бих дао митницима
Да примају туђе благо;
Не би могли ка' не људи
Чињет што је њима драго!
 

Не бих дао трговцима
Бједни народ да варају;
Тако исто калуђер'ма
Да молитве продавају.
 

Не бих дао пјесницима
Да клетога врага дижу;
Кад су Богом надахнути
Што ка' бубе да гамижу!
 

Рекао бих подлом свјету
Подлачење да с' окане;
И све што је нечовјечно
Да поруше, утамане. 

Не бих дао поповима
Да за новац Бога моле;
Не бих дао да се свијет
Без разложно гложе, коље.
 

Без послене племиће бих
Упутио да се зноје;
Да у пјанству и разврату
Не проведе врјеве своје.
 

Питао би војсковође
С чим се тако коропече;
Зашто оне с ким су живи
Наћерају да им клече.
 

Питао бих старешине
Зашто муче своје млађе;
И зашто им гордо око
Нечовјечно на њих гађе.
 

Питао бих млађе опет
Што пред старим ропски стоје;
Кад су часни и вриједни
Што се они кога боје
 

Питао бих зорне момке
Младе дјеве што варају?
Мјесто цв'јећа и вјерности
Црно трње што им дају! -
 

Питнуо бих ђевојчице
Што вјечито ћеретају!
Кад су оне врази прави
За свечеве што с' издају.
 

Питао бих удовице
Зашто крупно тако лажу!
Да су дјеве бес порока
Ко их незна сваком кажу.
 

Питао бих лажљивчине
Са истином што с' поносе;
Кад су образ погазили.
А поштењу све пркосе.
 

Министре бих запитнуо
И велике достојнике;
Што свађају бједни народ
И прогоне мученике.
 

Не би могли варалице
Да неправо хлеба ију;
И да муку сиротињску
У џепове своје крију.
 

Не бих дао да се народ
Међу собом гложе, коље;
Кад се трећи тим користи,
И кад њему није боље.
 

Питао бих духовнике,
Камо црква и олтари?!
Не би они нигда могли
У земне се мјешат ствари.
 

Не бих дао народима
Да ратују, да се бију;
И да лудо један другом
Куће руше, а крв пију.
 

Народу бих сваком своје
Земље, свако право дао;
После чега не би више
Један другог нападао.
 

Питао бих старе бабе:
Зашто мрзе дјеве младе!
Зашто старим кљуном кљују,
А смрштено лице гладе.
 

Питао бих ожењене
Што погнуте иду главе!
Зар су жељни напасти се
По ливадам младе траве.

Питао бих младе неве
Што су такве кокетуше!
 ар нијесу мужа стекле
Што да буду намигуше.

Још што не бих запитао,
Што не могу бројит овђе;
Питање је ствар малена
То власнијем лако дође.

Никшић 1879 године.






  





Нема коментара:

Постави коментар