Данашњи људи
Имах
једног
пријатеља
И
бјеше
ми
много
мио;
Од
ког
никад
ништа
н’есам
У
тајности
оставио!
Е
он
бјеше
тврди
камен
Ђе
остављах
тајне
моје;
А
од
мене
и
он
исто
Није
крио
нигда
своје ....
И
дуго
смо
живовали,
Ка’ рођена
браћа
мила,
Али
судба-варалица
Данас
нас
је
раздвојила!....
Па
на
тешком
раздвајању
Ја
се
заклех
већ
да
нећу
Казат
ником
своје
мисли,
Своју
жалост, своју срећу....
Е
су
људи
чудновати,
Сваки
дан
су
другог
кроја:
Данас
вичу: рат не треба!...
Сутра: јуриш посред боја!...
У
час
кажу, да слободу
Више свега они љубе:
Другог часа внђећеш их
Пред душманом ропски дубе! —
***
Но овоме чуда није
Кад сад нема постојанства:
Већ охоласт-самољубље
Влада људма мјесто браства!
Томо П. Ораовац
Нема коментара:
Постави коментар