Томо П. Ораовац - Над гробом војводе Крца Петровића

 

Над гробом војводе Крца Петровића 

Тужним срцем више тебе стоје,
Храбра браћа и дични синовци;
Жале тебе бесмртни јуначе
Црногорски непобједни борци,
 
Жале тебе ка' онога што je
Презирао азијацке тмуше;
Рукам ти си огањ дохваћао
Турске бомбе, да Турке угуше.

Ти нијеси пред собом гледао,
У бојни ред мрке Црногорце;
Пред свакијем иђаше јунаком
На побједу дозивање борце.
 
Споменик су твојега јунаштва 
Жупа, Острог и Брда широка;

Ђе год Турци твоје име чуше
Бјежали су ка од вука стока. 
 
Љубио си свакојег Србина,
Ком' је слога и братинство мило;
Мрзио си свакојег и свашто
Са неслогом што се узвисило.
 
Брат си био сваком Црногорцу
Ког поштење и јунаштво кити;
Будући ће наши нараштаји
Више но ми тебе узносити.
 
Потомци ће наши узносити
Сваког правог војводу, војника;
Цијенит ће тебе ка' иједног
Од бесмртних наших убојника.
 
Но срећан си и летиш у кругу
Славне браће и многих сродника;
Који бише и биће до вјека
Црној Гори не умрла дика.
 
Њима реци: све ће добро бити
Наша срећа у напријед лети;
Здраво били ђеца Црногорци
Пропанут ће сви душмани клети.
 
Као што смо љубили слободу
Тако српску поштујемо слогу; 

Вјерујемо ко братство не љуби
Да се залуд моли правом Богу.
 
Слогом, братством, јунаштвом, слободом,
Челик прси своје надимаху;
Вјерујући у такве истине
Ни од кога страха не имаху. 
 
За то реци: да сви за једнога
Један за све живи и умире;
Пакост, злоба, клеветање, подлост,
До поштених срца не допире.
 
За тридесет на равно година
Ријеч твоју нико не колетну;
Међусобне крви и трвења
Тријебећи - мир и слогу метну. 
 
Истину ти језик казиваше,
Поштење ти на срцу бијаше;
И при томе праћаше те туга
Али за то нигда не клоњаше. -
 
Што је злато, што ли су дукати
Сласт њихову кушао нијеси;
Од једнога твога залогаја
Јунацима дијелио све си.
 
Опште добро твоје бјеше благо,
Родни понос — сјај, камење драго
И за то ће док буде Ловћена
Твоје име живјети занаго.