Читаоцима
Драги читаоче!
Ево
пред тобом моје прве књиге „Комске Виле”.
О вриједности њеној не ћу
говорити, Бог ти, а душа ти, па суди, али право.
Писајући је нијесам одио на то да
угодим коме, нити сам се бојао чијега мргођења; пред собом сам имао истину и разлог,
давајући одушке моме срцу, и ове су пјесме излив срца мога, цвијет душе моје.
Немој ми замјерити што ћеш ме
наћи озбилна, брижна и чемерна; томе нијесам крив ја, већ прилике у којима сам
био, друшство у коме сам се кретао и људи са којима сам у додир долазио. Судбина
је моја била чудновата, живот тежак, и свагда сам био изложен гоњењу силника. Дуго сам и много страдао
борећи се за истину, част и поштење, много сам претрпио и искусио сам оно, што
мало који, или што нико у земљи мога рођења, те за то ми и пјесма није миљем и
весељем зачињена. Већ као што су била нечувена гоњења која ме ни дан дањи
неостављају, то је и моја пјесма збиљом за чињена, а колико сам год могао чувао
сам се кукњаве, клонио сам се лелелекања, недозвољавајући нигда да мојим срцем
овлада ниска освета спроћу мојих кивних, силних и бездушних непријатеља, који
су се служили а и сад се служе свим дозвољеним и
недозвољеним срествима, не би ли ме понизили, неби ли ми одузели овај горки,
овај чемерни и суви залогај хљеба, који измучам са великим трудом и знојем лица
свога; као и то: не би ли ме лишили живота и части, те једине моје имовине.
Јест, ковали су и кују нечувене политичке атентате противу части моје и мојих
пријатеља, а који су се ломили, данас се ломе и ломиће се о бедеме поштења,
које је једини грудобран мој и других, часних на правди страдајућих људи.
И при свему томе, што сам
тако гоњен и што ми и сада пријети највећа опасност, за борављао сам и
заборављам себе; имајући на уму: част, корист, интересе, и величину прошлости и
изглед будућности моје кршне и витешке постојбине, узвишавао сам се над собом,
гледао сам на себе, као на једнога мученика, коме је суђено да испија чашу
највеће горкости, за то, што му је свагда била а и сада је светија част, срећа
и бољитак домовине своје, него ли живот свој, а који хоће да пане као часна
жртва принесена бездушјем на олтар истине, као жртва правде, коју сем Бога нема
ко да штити, нема ко да брани, нема ко да помаже.
Имајући при руци све оно, су чиме
бих могао морално убити моје непријатеље, непријатеље истине, поштења и части, нијесам
давао мјеста освети и мржњи у моме срцу, већ сам трпио и сада трпим оно, што нико
не трпи, не од страха, јер за њ нити сам знао нити знам, нити ћу знати, већ
опет вељу из љубави према мојој витешхој постојбини као и за то, да небих износећи недјела нечастивих
задовољио душмане наше, крвнике српства, и баш за то ријетко ћеш ђе наћи да
говорим о себе и своме страдању или о бездушју бездушних мојих крвника.
Кад бих описао постанак
већег дијела мојих пјесама, то би била књига од велика интереса, и тек онда би
многе моје пјесме биле од много веће и трајније вриједности; онда би ти драги
читаоче казао; да сам мученик и паћеник, који није клонуо и онда, када су силни
мислили да ми ни Бог помоћи не може; но ако то овђе у овој књизи не чиним, то ће
бити у мојој осмој књизи, у којој ће бити истинито суђење о много чему што се
тиче мене и мојих пријатеља, пријатеља мученика, мене и мојих непријатеља, —
непријатеља бездушника; у којој ће ући кратки и интересантни опис мога страдања
и моје тешке али часне, јуначке и поштене борбе; у којој ће поред осталога ући
и неколико писама упућених на неколико силника; из којих ћеш виђети са каквом
сам отвореношћу без икаквог страха излазио пред силнике крешући им истину.
Драги читаоче! у овој првој књизи
ушле су све омање пјесме, које су већином биле штампане по разним листовима и
часописима и то само оне, које сам могао скупити и докучити, пошто ми је
рукопис изгорио приликом паљевине моје куће на Цетињу 1880 год. ђе ми је још оволико
пјесама пропало, а од којих данас рукописа немам нити их се пак у цјелости
сјећам.
Овако омањих пјесама имам готово
за штампу још за једну већу од ове књиге, које сам већим дијелом написао
овђе у Нишу, а које су од много веће вриједности, него ли ове у првој књизи
именоване.
„Мисли” које у овој првој књизи
улазе, писао сам овамо, и то јашући коња, путујући тешким званичним послом по срезу,
послом који ми недаје ни часа слободна времена, да могу употребити на одмор или
књижеван рад.
Оно мало ноћног слободног
времена, ја неупотребљавам на оно што би заиста требало за одмор душе и тијела,
већ опет радим и пишем, и у томе једином налази одмор моје уцвијелено срце и
све страно напаћена душа.
У трећој књизи ући ће моји већи
досад штампани и нештампани спјевови.
Четврта књига донијеће моје двије
драме, обје из црногорско-брцког живота а у којима је вјерно описан живот, рад
и јунаштво црногорца до краја XVII вијека, ђе ће ако и у појезији бити изнесене
истине о животу, раду и борбама онијех, славнијех и витешкијех горштака у оно доба,
о коме повјесничари црне горе говоре да је тамом покривено.
У петој књизи биће штампане моје
питалице, шаљиве пјесме и једна позоришна игра у три чина, из живита Срба под Турцима.
Шеста ће књига донијети живот и
рад сердара Јола Пилетића, а то је управо живот и рад Црне Горе од владике Рада
Петра II. Петровића до његовог изласка из Црне горе 1879 године. Живот ће овај,
или књига ова бити од велика интереса, јер ће расвијетлити многе догађаје који
су данас тамом покривени и о којима се слабо или никако и незна.
У седмој књизи биће одштампане
моје веће и јаче сатире, сатире такве, које није диктирала мржња ни освета, и
које нијесу писане ситничарски, већ чојски и јуначки, имајући пред собом истину
и поправку грешника, који свакога дана у све веће грехове ускачу.
А у осмој књизи објаснићу као што
рекох постанак многих мојих пјесама, нарочито сатира и изнијети неколико писама
од интереса.
Но да би све ово што је готово за
штампу могло угледати свијета, треба ми твоја помоћ мој драги читаоче. Ја као
што видиш није сам књигу зацијенио колико вриједи, јер не идем на то да од ње
добијем, већ само да све што споменух пред тобом изнесем и јавности предам.
Дакле, седам књига готових за
штампу, стоје у мраку не виђене, а томе ми је криво чемерно сиромаштво, са
којим се часно и поштено борим, незавидећи нигда политичкијем гурбетима и
ништавим шпекулантима, који пазаре у корист свога џепа са свачим, па и са
својом чашћу и који ме тајно и никоговски уиједају за љубав Петра и Павла, који
су силни а од којих се за такво грицкање надају вајној награди.
Јест мој драги читаоче, са овом
мојом првом књигом излазим пред тобом са молбом, не као просјак, већ као
мученик, да ме помогнеш да и друге књиге изуду на видик, а увјеравам те: да
жалити нећеш онај незнатни новац који за моје књиге дат будеш, јер ћу те све од
мање занимљивости водити већој, и како која књига би ће све бољега садржаја и
већега значаја.
Поштоване претплатнике
молим, да ми не замјере, што њихова имена неће бити штампана при крају књиге,
неће бити штампана за то, што је књига у пола већа него што сам то у позиву на
претплату назначио, али за то опет ће за претплатнике бити књига јевтинија у
пола него за оне који је доцније купе.
Драги читаоче; у нади да неће
остати глас мој, глас вапајућег у пустињи. Јесам твој поштоваоц
На Спасов-дан 1892 год.
у Нишу
Томо П. Ораовац Куч
Нема коментара:
Постави коментар