Томо П. Ораовац - Чик!

 

 Чик! 

Ведрог чела ево стојим.
Нит' се плашим, нит се бојим.
Не плашим се ваше силе,
Нит' објести зле немиле.
Не плашим се ваше злости,
Поганлука и накости.
Не плашим се ваших чуда,
Нит плаћених подлих луда,
Који је ма зли пут да сте
И опет их куповасте!
Да ме подло нападају,
Све у корист вашу лају.
Нападају; ал' не јавно,
Него подло, ниско, тајно!
Ниско, гадно ко' не људи,
Мисао им мраком блуди.
Свјетлост мрзе, мраком иду,
Јавно неће да изиду!
Већ се крију по рупама
И женскијем скутачама,
И о туда хрђе вире!
Подло квире,

Ниско жмире.
Мрак им драга! мрак им мила!
Подлости их сила ваша
Опремила, научила.
Ал' и ако!.... Нек зја пако

Ево стојим ко вити бор,
Као соко, а не укор;
Као соко што све види
И који се рада свога
Нити плаши, нити стиди.
Путови су моји јасни,
А радови моји часни;
Свој сам свагда свуда био,
Часним људ'ма драг и мио.
Сви који ме мрзе, гоне,
Сви су срца, душе боне!
Не познају правде сласт.
Нити знају што је част.
Нити знају за истину,
Нит' ње силу и висину;
Не познају вјеру, Бога,
Само наду врага свога!
Врагу су се обећали,
А подлости у скут пали;
Ал' их нека!...
Ко их чека!
Тешко њему без лијека.
На темељу слабом стоји,
Он се хлада свога боји.
Тражи хрђе извијуке,
Да га хвале,
Да га жале,

И да су му сви од руке
И из руке.......
Грдне бруке!

Кад се нада у извијуке.
Тешко њима,
А и свима,
Што страдају,
Што с' надају,
Да им тамо лежи спас!
Таквог спаса, такве среће
Чувај, мили Боже, нас!
Чувај Боже,
Што бит може.
Кад опаки људи суде,
Којим' мисли мраком блуде.
Ђе се врази испод коже,
Силнијема увукују;
И на зло их навукују.
Те их гоне......
Да поштени сузе роне,

Није право нит је добро,
Зло велико то је побро,
И велика несрећа је
Кад се грешник не покаје,
Као што су тамо они,
Којим равних ниђе нема,
Нема у свој васиони,
Појмови су њини бони.
Боже свети !.......
Људи клети,
Ћерају ме пре ужасно!
Ал' бадава, све залуду
Чело ми је часно, јасно,
Њино стидно и ужасно.
Нек ме гоне,
Нек ме брзе,
Недај Боже
Што бит може,
Нек' ме псују,
Нек ме мрзе.

Ја ме ево, видно стојим:
Нит се плашим, нит се бојим,
И не једном, — по сто пути
Чик говорим врагом мојим.
Чик врагови,
Поганови,
И изроди,
Мрако ходи.
Чик лажови
Грехолови.
Знајте да сам небојиша,
Који подле душе шиша;
Подле шиша; - не бојећ се
Од зечева и од миша;
Што из рупа подло квире,
Уздајућ се у вампире,
Који родну крв сисају,
Бога, вјеру непознају!?
Са истином ја сам сила
Правим људма, Богу мила.
Ја ме ево! камо ви?
Изидите јавно сви!

Ја ме ево на средини,
Не крите се у низини
Од подлости,
Од лудости,

Од објести и пакости.
Ја ме ево са истином:
Хоћете ли мач ил' пушку?
Хоћете ли храброст мушку?
Хоћете ли част, истину
И правицу; ње висину?
Хоћете ли вјеру, разлог?
Е са мном је правда и Бог.
Војска моја није груба,

Не води је ратна труба,
Нит је ратни поклич води,
Њу правица, Бог предводи.
Ја ме ево! мач ил' перо,
Бирај што ћеш ој невјеро!!
Ал' не тајно него јавно...
Ја ме ево! Камо ви?
Дођ, те један или сви.
Имам војску небојише,
Који мрзе огулише,
Који родну част убише.
Ево Бога ево правде,
Ево вјере, ево наде;
А с киме је Бог и правда
Нека страда......
Дој ће влада
Влада правде неужаса,
Влада мира, влада спаса,
Влада браства, влада слоге
На развале злости многе.
Оставите скитачине,
Вини те се у висине,
Ђе је правда, ђе је Бог,
Наћи ће те мача мог.
Хоћеш крви!? — де пролије.

Јеси л' жедан? де испије.
Де испије! ал' упамти!
Да се она на нос врати.
Тешко томе,
Опакоме,
Невјерноме,

Одпаднику,
Убојнику,
Крв праведних што испија,
Отрована он је змија,
Која род и племе ије,
Која отров сваки сије,

Која часне људе мори,
Која врагу вјечно двори,
Која нема Бога вјере,
Која по три коже дере
А са мирне једне овде
За напунит све тобоце.
Тог отрова, од те змије
Проклет, ко се плаши, крије.

Хоћеш крви? ја ме ево:
Дођи ближе, ево пи!
Ал' упамти, да нећемо
Бити слабе
Бити слабе жене ми.

Биоград 28 Марта 1892 године.