Томо П. Ораовац - На глас о смрти Књегиње Даринке

 

 На глас о смрти

Књегиње Даринке

 

О, велика мученице,
О, књегињо славног књаза;
Тешка ли је и несносна
Твог живота била стаза.

У цвијету од младости
Остала си без никога;
Лише оног сирочета
Жалоснога јадна твога.

Остала си без дворова,
Величине и без сјаја;
Срце твоје предало се
У наручја туге, ваја.

На свијету нико није
Твоје јаде чути стио;
Нит' је ико за те' тужну
Добру ријеч изустио!

И од Бога и од људи 
Остављена ти си била;
Са великом тугом срца
Душу ти си испуштила.

Суза ти је поквасила
Мученичко бједно лице;
Гледајући тужну ћерку
Мученицу, мученице....

Ух! с' каквом си мишљу пошла
На истину Богу правде;
Остављајућ' чедо своје
Без утјехе и без наде.

Ти остави без никога
Ћерку твоју на улицу;
Јест, остави без утјехе
Књаз Данила јединицу!..

Ух! што кажем! Књаз Данила 
Јединче се ето скита; 
Нити да јој жеље чита.!!!

Нико нема да је тјеши,

Боже свети, јел' могуће
Да неправда дотлен дође!
Да заслуга Књаз Данила
У заборав тако пође....

Књаз Данило дика српска,
Црне Горе прави творац;
Књаз Данило Србин прави
И најбољи Црногорац.

Књаз Данило родни понос,
Књаз Данило цар јунака; 
Књаз Данило побједитељ
Свијех зала и Турака.

Свој Европи силно рече: 
„Чуј Европо бездушнице! 
Књаз сам славне Горе Црне
Неумрле мученице.

Мученице непобједне,
Мученице оне која;
Од Косова не подлеже 
Но остаде вјечно своја.

Земља моја није веља 
Бројем људи јесте мала;
Ал' је она безброј пути 
Страшне хале прогутала.

Земља моја и онда је

Непобједни барјак вила;

Кад је оно све до Беча

Турска сила погазила,

И када си ти Европо

Од турског се тресла зора;

И онда је пркосила

Турској сили Црна Гора. 

И ти мене признат мораш

Ко' владара и ко' књаза;

Земље славне и витешке,

Земље чојства и образа."

И његова ријеч поче

Да се чује и усваја;

Ко највећег поштењака

Ко' јунака, као змаја.

Који Црну Гору диже

И узвиси небу горе;

А гле! виђи и чуј сада

Не захвалне Црне Горе!? -

Црна Горо - је си л' чула?

Књаз Данило чедо скита!

Црна Гора је л' могуће 

Да за чедо то не пита!

Ух! не пита! - Црна Горо 

Књаз Данила д'јете тражи;

Као што си борбом веља

И захвалном се покажи.

Незахвална ти остаде

Спрам заслуга Књаз Данила;

Није си се Црна Горо

За ћерку му потрудила!?

Црногорци! никад до сад

Тол'ки гријех нечинисте;

Као када Књаз Данила

Дивно чедо баталисте!

Камо ћерка Књаз Данила?

Је ли она удомљена?

Ух још није! већ је јадна.

Самој себи остављена.

Књаз Данила часно чедо

Сироче је у свијету;

Нема оца нема мајке,

Грли судбу своју клету...

Јел' то право Црногорче

Де реци ми по истини;

Узнеси се сам над собом

Погледај се у низини.

Не с ничега само за то

Што батали кћер онога;

Који опште добро свагда

Држао је више свога.

Који није прикупљао

Злато, паре, нити благо;

Јединство је српског рода

Било њему све то драго.

Кћери није оставио

Ни једнога милиона

Нити јој је понудио

Књажевскога славна трона,

У свему је велик био,

Дух твој он је само знава;

И гле Данас Црна Гора

Што његовој кћери дава.!!

Црногорче! дико српска

Бојиш ли се твом образу;

Дан живота кад ти мине

Што ћеш рећи првом Књазу. —

Милост, милост, Црна-Горо,

Недај милост, -  но је тражи,

Етимчету Књаз Данила -

Материнске груди кажи.

Кажи груди материнске

Дивном чеду првог књаза,  

Књаза твога, књаза славе,

Књаза чојства и образа. 

Доста, доста, по свијету 
Дично чедо скитало се! 
У залудно на свакога 
И на тебе надало се.

Милост, милост Црна Горо,

Не дај милост, но је тражи

Сирочету Књаз Данила

Материнске груди кажи.

Тридесет љета равно има

Од како се оно скита;

Тридест љета кобних ето

За њу нико да не пита! -

Имала је мученица

Мајку своју поред себе;

Сад је нема и ко ће је

Гледат осим једне тебе.

Гр'јех на тебе Црна Горо

Ако гријех не покајеш;

И јединче Књаз Данила

Ако од сад не познајеш.

Нек' и оно једном види

Да ти срце није камен;

Нек' и њеним груд'ма пође

Задовољства свети пламен.

Нек' и она увјери се

Црногорче да си први;

Благодарност ђе с' одаје

Ко' и тамо ђе се крви.

Нек' и она увјери се
Да сироче више није;
Нек и она једном види
Да ју њено сунце грије.

Тако, тако Црногорче,
Тако, тако, бити мора;
Ако нећеш да је стидна
Вазда часна Црна Гора.

  10 Фебруара 1892 год. у Нишу