понедељак, 17. октобар 2022.

Томо П. Ораовац - Млади Мирко

 

Млади Мирко

 

Расти, расти и напреду

Ој! чедашце, моје драго;

Бабов анџар тебе чека,

А твоје је то занаго!

 

Он то чека и моли те,

Приђе што мож да ги примиш;

И да туту мајке твоје

Са срдашца њена снимиш..

 

Твој бабајко тешко може

У гробници да почива;

Расти, сине, — освети гa,

Рајско миље да ужива! —

 

Догод њега не осветиш,

Ни ја нећу мирна бити;

Расти, расти — освети га:

Па престаћу сузе лати!...

 

Твој је бабо преминуо

У невјере, - а на вјеру:

Крњићи га отроваше

О барјаму на вечеру. –

 

Жао ми је, што не даде

Дан живота на бојиште,

Ил’ зашто га не убише:

Но троваше на огњиште!...

 

Жао ми је — и кумим те,

Расти, синко, ах, за Бога:

“Да извидаш срце моје,

И осветла баба твога!... “

 

Пораста’ сам рече доста

Ја тринаест имам љета;

На два дана проћи пеһе,

Готова ће бет освета!...

 

Но ми вада пушке мале,

A џeвeрдар бабов скини,

И додај ми пламен анџар,

Да одлазим у туђини!...”

 

“Недајем ти пушке мале, -

 Hит’ анџара, сине Мирко;

Јошт си нејакте нијеси

Управљати њима свико!

 

Већ причекај три године,

Док те снага не прихвати:

Па онда ће мајка твоја

Весело те оправљати! —”

 

“Дај, оружје, мила мајко,

Срце моје приспјело је!

Дај, оружјое ме муке

Оца храброг снагом поје!

 

Мој је отац потурици

Смаил-бегу курбан био;

Мој је отац у невјере,

А за вјеру дух пуштио!..

 

При посљедњем часу своме

На кољена знам да клече:

Сачувај ми, Боже, сина

Да мосвети, то он рече. —

 

Те су рјечи у мојему

Младом срцу зарезане;

Те ријечи не дају ми,

Да момачке видим дане!...”

 

Мајка скочи и дохвати  

С чивалука џевердара;

Додаде му пушке мале,

А још к томе и анџара:

 

“Држ’ оружјесретно путуј

До дворова’ Смаил-бега;

Па јуначки на очиглед

Гледај добро, згоди њега!

 

Чувај живот, — али више

Пази образ прађедова’

Који никад непознаше

Страх од паша, илбегова!...

 

Уста Мирко, опреми се,

И накити врло дивно;

Тешко чекат - док не крене,

За осветом д’јете кивно.

 

Oпpеми ce - и поносно

Рече: “с Богом, мила мајко!

Одох виђет мјесто оно:

Ђе-но паде мој бабајко!...

 

Буди храбра, и у двору

Док се вратим стој весело; -

За чедо се ти не брини,

За мејдана јест приспjело! —”

 

***

Тек што сунцо стаде зраке

По бијелом свјету слати:

Мирко кренуи умаче,

Благослов га мајчин прати!

 

Ко га гледанико неби

Мога игда помислити:

Милу крвцу оца свога

Да он иде осветити ...

 

Млад је Мирко, макањица,

Не зна ножем још махати,

Да, — али ће он до скора

Знат јунаштво показати.

 

И ако је joш прерано,

Свог крвника иде тражи;

Црногорка таквог рађа:

Која друга, св’јете, кажи!? —

 

Све с камена па на камен

Лети Марко као пламен;

Не смета му брјег ни гора:

Весео је када оће

Да поскочи у сред ора!

Убрзо је са Цетиња

Долетио до Ситнице;

Тун се мало одморио,

И умио гојно лице.

Уми лице и потпраши

Обје своје кумбурлије,

И у њима попридаде

Још по двије синџирлије:

Које жежу,

Које режу,

Које пале,

Које свале:

Бега, пашу

И субaшy.

Па џевердaр тaд дохвати,

И почс га цјеливати:

“Џeвeрдаре, моја надо,

Ја те гледа врло радо;

Гледам у те осветника:

Мога оца, — и његова

Сина Мирка: избавника! — “

О рамену метну шару,

Окрену се и анџару:

Ој! пламени мој анџаре,

Буди данас среће старе

Буди среће онекојом

Узносе се стари моји,

Пријатељи вјерни твоји!...

Са јуначком ватром својом

Као што си њих служио,

Кад си пашам за врат био:

Тако т’ лице било чисто,

Послужи ме кањих исто! —”

Путовата даље пође,

Докле стиже на Морачу:

А ту виђе б’jeднe жене,

Луда ђеца како плачу....

Једно д’јете плаче мајку,

Друго опет кука оца,

Треће вришти: — родитељи

Моји ено на врх коца! —

Чује јачу вриску,

Чује жeшћу писку,

Морача све више

Вале гони тише;

Не може да хучи:

Рајина ју мука

И невоља мучи ...

Млађани се Мирко

Није томе свико;

Те се много чуди:

Ђе су пошли људи,

Што се необрате

И пушке не лате?

Није гледа јаде,

Које Турци раде,

Сиротињи раји;

Није прије чуо

Какви су јој вaји!

Па се Мирку од жалости

Младо срце с тугом следи;

И мучену ђецу, жене

Сузним око ста да гледи;

И уздахну из дубине

Племените душе своје,

И повика: — “аох! небо,

Зар награде то су твоје,

Које пружаш роду може

Од Косовског кобног дана,

Те га једна мука другој

Све додаје беа престана?!

Боже силни! који пратиш

Неумитним оком cвиjeт:

Ти помогни роду моме,

Авет оће га прождријет!...

И смилуј се ти на мене,

И ход те ме благослови:

Срце моје светом правдом

У освету ево плови. —

Досад иђах, да осветим

Љуте рано мога оца;

Нo сад незнам кога светит:

Сто их виђу на врх коца!

Који су то мученици

На кочеве што се муче?

Који су то несретници

По пештера што се гуче?

Аох! Тужна браћа то су,

Све синови рода мога:

Са ченгеља обрћу се

Ђе ће виђет спаса свога. –

Ти си спаса све народе

Од мучења и од злости,

А мој народ?.... ах, смилуј се!

Ах, и њему, Боже, прости! —”

Мучећи га мука раје

Суза сузу незастаје;

Алсе срце у јунаку

Изa тyгe заиграје.

Јуначкијем крочи кроком,

Соколовим с’јева оком;

Незна стазенезна рута

Ал’ га роди миса крута!...

Да! – воде га родитељске

Муке јаке, муке клете;

Уздају се у надзору

Надсвијетме правде свете,

Смјело момче, смјело шину

Про’ Мораче у ширину.

Сваког вала Мирко моли:

Ах, смилуј се на ме, вале,

Млађане су мене нoгe

Beћ готово поиздале!

О, Морачо, бистротечна

Немој мене кућа бити!

Буд милосна па ме младог:

Идем оца осветити!

Кад осветимбудми кућа,

Живот тадер жалит нећy;

У освету и у смрти

Само млађан тражим срећу!

Живот за ме није, није:

Јад ми рајин крвцу пиje,

Јад ми рајин душу мори,

Јад мa pajин срце пори,

Јад ми рајин ево чини,

Дас небојим твоје хуке;

А смрт оца позива ме

Да омастим крвљу руке! — “

 

Хитро Марко без бојазни

Морачу је прелетио,

И са сунцем Подгорицу

Једанак је поздравио. –

Проз чаршију наоколо

Живим оком погледује;

За Крњићa Смаил-агу

Умиљато пропиткује,

Док му један Турчин рече:

“Ја сам главоСмаил-ага!

Но ђаурче, зашто питаш,

Брзо можеш поћ до врага?!-“

Кад га виђе смрче му се,

И довати џевердара:

“Држи ми се оца мога,

Крвопијо, — речо — cтaрa!....”

Џевердар му хитро плану:

Смаил-ага мирно, стидно

На сеџаду свету пану....

Да сабах јепа се сјети,

Да му авдас узет треба;

Да сабах језли душа

Beћ до седмог дође неба!....

 

*

Млађан Мирко пролијеће

Тамо, амо кроз сокаке;

Алје тешко утећ њему,

Па да лети у облаке.

Од Турака на све стране

Дигнула се силна страва;

Чини му се да га ћера:

Дрвље, камен, земља, трава.

По хиљаду звижди зрна

Око њега на све стране;

Морача га зове к себи,

Joшт не доба смртне ране.

Када стиже на врх ст’јене,

Над Морачом што се диже:

Опалио џевердара

И с Турчином води стиже.

 

*

 

На том мјестуоклен Мирко

У Морачу хитру скочи,

Кажу људи да је ово

Зарезано у стан-плочи:

Млади Мирко, Црногорац,

Одавден је у гроб лега:

Је ли знао светит оца?  

Иди, питај - Смаил бега! —

 

***

Благо земљи у којој се

Eн’ онака младеж гоји:

Та се земља ни од чега

На свијету нек пе боји! —

 

Котор, 1890 год.

 

Томо П. Ораовац







Нема коментара:

Постави коментар