1
Јести пити и годити
Лијепо је;
Живјет за то, љубит блато
Једнако је.
2
Боље је бити, без коре хлеба,
Но носит' клетву, земље и неба.
3
Акоћеш дјете да мирно спава,
Обилно хране нек' му се дава.
4
Ако ћеш јела да расте право,
Немој јој кидат' корјење здраво
5
Славуј пјева милогласно,
Пјесма му је Богом дата;
Од милости љуцке даје
Била б' давно закопата.
6
Љубит цвијет а сисат' му рocy
Што му небо за опстанак просу
Није добро, нити је лијепо,
Пред Богом је и људ'ма слијено.
7
Залудно се издават свијету
За некаква непогрешна свеца;
А, чињети таква безакоња
С којих народ посрњује, клеца.
8
Ако ти је мило живјети у миру,
Не води коло на вражјем пиру.
9
Кажу људи бистра вода
Може опрат сваке ствари;
Ал' одиста срце неће
За поштење кој не мари.
10
Што је народ него стока глупа,
Многи силни тако мисле, зборе!
О како ће бити преварени,
Када брави свој тефтер отворе.
11
Бит' слободан а љубит тирјанство,
То је гадно и то је издајство!
Таквога ће карати слобода
Као родног великог изрода.
12
Многи силни силом раде
Да им свијет вјенце плете;
Тешко њима кад осване
Дан крвави од освете.
И каљаво срце може
Златно руво сакривати;
Нек' се крије, дан ће доћи
Када ће се прочитати.
До смрти се човјек крије
По смрти се све одкрије.
14
Ко год иде правим путем
Правда ће му снагу дати;
Истина ће ускрснути
Мора она надвладати.
Истина је сила веља,
За бездушне то је стрјела
Куд год човјек ногом крочи
Опаке ће наћи људе;
Који правду даве, муче,
А истину вазда куде!
Али проклет ко је с њима
Ико у њих наду има.
Који људи свашто чине
Без бојазни без устега;
Глас савјести непознају
Нити страха Божијега.
17
Мученијем људима је
Судба горка и опака
Мучење је другар вјерни
Свакојега поштењака.
18
Мученици до живота
Забораву предати су
Али после смртни они
Неумиру, велики су.
Ђе год видиш на окупу људе,
Знај ту има велике мудрости ;
Ал' скуп многих растат се не може,
Без некакве големе лудости.
20
Смијешни су чудновати људи !
Час те хвале и до неба дижу;
А час опет погрешке ти нижу!
Хајде дакле у вољи им буди!? —
Људе злобне и опаке
Величина и сјај прати!?
Ал' сјај им је привремени
За гроб им се неће знати.
23
Људи грешни и ништави
Највише су награђени ;
Ал' им ипак не завиди
Пропануће, вјеруј мени.
24
Подлим људма нигда не мој
Радоват се и завиђет;
Сви ће они непремјено
Понижење своје виђет.
25
Ко гријеху маха даје
И ко страсти разблуђује;
Томе пропаст и срамота
Испред њега поигрује.
26
Страст је горка и опака
Нечујно те вуче, мами;
Умамил' те, - путуј, иди,
У загрљај вјечној тами.
27
Није сретан онај који
Много благо, — власт имаде;
Нити онај који вјешто
Своје ближње једе, краде.
Век' је сретан онај што се
Поштенијем може звати;
И којега у животу
Зла немогу надвладати.
Није сретан онај који
Има сјајне дивне дворе;
Него онај за којега
И злотвори добро зборе.
32
Није сретан онај који
Љубимцем се родним гласи ;
Него онај који народ
Од мучења и зла спаси.
Права срећа ту царује
Ђе је мудрост, много знање;
И још ђе је међусобна
Слога и мир – помагање
Ђе је прави рај и срећа
Само један господ знаде,
Ко' и онај који има
Чисту савјест, вјере, наде
37
Са преваром ко се дичи,
Ти од њега руке мичи;
Он је вјетру себе дао
Он је врагу у скут пао.
Превара је сваком кивна
Ко са њоме дружит пође;
Варалици дати неће
Да до вјечне славе дође.
39
У свијету невјерноме
Ако кажеш коме жеље;
Припази се док нијесу
Удрилете оштре стр'јеле.
Пази себе, буди јунак,
И отворен вазда буди;
Ради часно и поштено,
Што ко хоће нека гуди.
41
Од јавности ко се боји
Многе тајне гр'јехе има;
Ради право и небојсе
Неугоди ни Бог свима?
Ко до новца лако дође
И имање ко наследи;
Ако није мудар, сталан,
Све у брзо поблиједи.
43
Што без муке коме дође,
То олако брзо прође.
44
Учини л' ти ко зло какво
Зло му немој злим вратити;
Но упамти: да и злотвор
Пријатељ ти може бити.
Све што радиш пази добро,
Чувај образ, пази душе;
Тешко људ'ма који савјест
И поштење своје гуше.
48
Ти си учен и преучен,
Тражиш Бога на све стране!
Из твог срца Бог говори:
„Ја сам овђе бре ћуране!
„Овђе пазим жеље твоје
„Покретаче рада твога;
„Овђе ја сам поставио,
„Заступника вјерна свога.
„Који свако добро дјело
Без разлике награђује
„Који свако зло рађење
„Неумитно осуђује”.
49
Путовах је небројено
По којијем можеш поћи;
Ал' се свагда оног држи
С' којега ћеш часан доћи.
50
Који оштру сабљу паше
А бездушје при том јаше;
Тешко њему и другоме,
Док не пане и не сјаше.
51
Шупља глава највише се горди,
Подла душа највише се хвали;
Тупа Борда највише пријети,
Кукавица највише се жали.
52
У жалости немој клонут,
Еје жалост друг најгори;
Код кога се растовари,
Удави га и умори.
53
Ако ти је мило знати
Зашто правда недобија;
То недају адвокати
И њихова писанија.
54
Ђе несуди разлог
И истина света;
Ту је људма радост
И правда отета.
55
Ђе подлост и лажа
У висину скаче;
Ту истина света
Иза врати плаће.
56
Ђе судија мито
И дарове прима;
Ту поштени наде
У правду не има
57
Ђе се звања дају
По сроству и парти;
Ту закон и правда
Мора заплакати.
58
Ђе свакоја хрђа
Скаче у висине;
Ту угледан човјек
Пада у низине.
59
Ђе на рад и знање
Нико и негледа;
Ту дарује подлост
И свака биједа.
60
Ђе се незна које
Први ни последњи;
Нит који су л'јени
А који вриједни
Ту сталности нема
У служби ни раду;
Ту народни новац
На очиглед краду
61
Чисто срце, ведрост духа,
То немаде ко му драго;
Ко то има његово је
Драгоцјено, свето благо.
И боља је мудрост, него
Моћ и сила лудог цара;
Луда сила саму себе
У гроб меће и обара.
68
Зла је жена зло велико,
Тешто које другом зове;
Он је свезан, и осуђен
Без пресуде у окове.
69
70
Ко слијепца и просјака
Испред себе гони, ћера;
Наонако проћи мора,
Убиће га Бог и вјера.
Лажан свједок отровник је
Коме ђаво намигује;
И које му ништа свето
До лагања свога није.
Опако је срце вазда
Зли пратиоц у животу;
И човјека кадро јесте
У подобит звјеру, скоту.
Дволичност је наопака
Нигда добра недоноси;
Дволичан је човјек отров
Који сваког трује, коси.
Кад си богат и кад имаш
Веља звања и почасти;
Да си мудар и паметан
Без разлике свак ће касти.
Весело је срце мелем
Који живот продужава;
Жалосно је срце отров
Који живот украћава.
Осветник је зао човјек
А хрђав је свађалица;
Несретан је крвопија
А ништав је удворица
81
Који може самим собом
Без прекида управљати;
Он је витез и кадар је
Јунаком се правим звати.
83
Ко задату часну ријеч
Тврдо држи, и не гази;
Тај са собом у опреку
И у свађу не долази.
Хрђавоме човјеку је
Ријеч гадна на језику;
Брзорек је, све издаје,
Друг је Божем одпаднику
Који човјек с' тобом збори
А другоме намигује;
Он је хрђа и онак је
Он никога непоштује.
Боље ти је глад тријети
Но крадено јело јести;
Све су краће наопаке
До стида те могу свести.
Тај имаде добро свако;
Ко их нема нек је добар
Он пролази наопако.
89
Ко је лабав и немаран
Није добро, зло ће проћи;
Права срећа и напредак
Неможе му нигда доћи.
90
Ако сретнеш безумника
Причувај га и припази
Он је јадан без памети
Незна куда ногом гази.
91
Најтврђи је град на свјету
Чисти образ, савјест чиста;
Која свагда као јарко
Са небеса сунце блиста.
95
96
Правица је веља сила
Која земље обдржава;
А неправда зло велико
Које силне изиграва.
Који човјек распру воли
Није добар, бјеж од њега;
Добра нигда виђет неће
А ни лица Божијега.
98
Који човјек подлост љуби
И са лажом ко другује;
Добра нигда виђет неће
Зла срећа му намигује
99
Сачувај те Боже
Поганога сока;
И невјерна друга
И лажна свједока...
Што је човјек силни, већи,
И погрешке тим су више;
Тешко земљи кад владаоц
Осветнијем духом дише.
Када једном књазу нема
Ништа вољу да сужава;
Тешко земљи, још ако га
Јато подлих окружава.
102
Луди тражи да га хвале
Кукавица да га жале;
Вјероломник да се воли,
А тирјанин да се моли.
103
Човјек луди много збори,
А паметни много твори.
104
Који
човјек добро чини
Може доћи и до јада;
Ал' чинећи другом добро
И сам нек се добру нада.
105
Немој никад губит наду
Нит се одат зломе раду;
Како радиш такву свагда
Очекиват мож награду.
Али
опет за то немој
Љубит силу и ње власт,
Знање мора побједити,
Јер је души знање сласт.
Пијаници цио живот,
Иде, лети у незнању;
И да хоће неумије
Приступити покајању
109
Дође л' доба мушког рада
И слабе су снажне руке;
Често пути вр'јеме диже
Подле људе и звијуке.
Без времена све је ништа,
Али опет радит треба;
Јер без рада ништа неће
Долази ти само с неба.
Од силе се немој плашит.
Нити лудо противи се;
Све што ваља на свијету
Са намећу учини се,
119
Нигда немој вјеровати
Мађијама и бајању;
Ни грешнику који неће
Предати се покајању.
На највећем мјесту горе
Поред силног и владара
Виђех прву лоповчину
За првога хазнадара.
Добро дјело праведника
Кад ускрсне не потоне;
Ко ни сузе мученика
За правицу што се роне.
То незнају силни и бездушни;
Нити они што су већи звањем
Већ' мучени и свјету мајушни.
Политика не познаје
Нити Бога, нити вјеру;
Политика свашто руши
Што њеноме смета смјеру.
Немој свјету кажевати
Кад си тужан и весео,
А умјерен буд' у свему
И побједу си однео.
Истине се држи
И свагда је љуби;
Умјерено ради,
Лудо је не труби.
130
Ком поштење на челу се сија;
А презират оног зло што ради,
И ближњега својега убија
131
Слијепо је вјероват судбину,
Невјероват то је оцет тешко;
Ал' бить баба и вјероват бабски,
Није мушки, нити је витешко
132
Све што радиш, ради са рачуном,
Рад најбољи зли свршетак квари,
Тренутним се незане с успјехом
Ради мудро и све не поквари
133
Оно што те тренутно весели;
Дан сјутрашњи о данашњој срећи,
Суд друкчји изриче и вели.
Нигда немој подлегнути
туги,
То ти нико одобрити неће;
Држ' се туге, ал' ми кажи тога,
Кој почива у загрљај среће.
Чудим ти се смијешни човјече!
Успјех тражим у зачетом дјелу;
Побједићеш, али само онда
Када злоби чепнеш по пепелу.
137
Тако био здраво и весело
Злу помиса' од себе удали;
Ако мислиш да се бреме тешко
На грудима твојим не навали.
138
Зла је мисо другар тешки,
Зла је жеља наопака;
Она може навестите
На недјела свакојака.
139
Ако мислиш човјеком се звати,
Што ко збори не мој ослушкиват;
Ко нос свуда хоће да нанесе
Поштовање не може уживат.
140
Који пази туђе после,
Узапећак своје ставља;
И за собом после смрти,
Зли нечасни глас оставља.
Који човјек међу мужом
Међу женом, кавгу меће;
Животиња он је права.
Добра нигда виђет неће.
Који човјек мир кућевни
Бјесомучно подкопава;
Он је отров који друштво
Злонамјерно накажава.
Који човјек са завадом
Одједнога другом лети;
Радећ тако, себи другом
Мир ће, срећу одузети.
Него брата дизати на брата;
Неслога је, раздор, отров љута,
Ко је сије проклет по сто пута.
145
Од кога си стабла родио се.
Томе стаблу чувај њиви гране:
Ако желиш да га зли духови
И са тобом у гроб не саране.
На њем част да сједи;
Чувај румен лица
Да не поблиједи.
Чувај бисер зубе
Да са њима једеш,
И да језик оштри
У реду доведеш.
Чувај очи чарне
Да са њима гледаш;
И да на саблазан
Своје срце недаш.
Чувај уши здраве
Да са њима чујеш,
Што је часно добро
За се да купујеш.
Чувај образ дивни
На њем част да сједи;
Све докле се мисо
На челу не следи...-
Чувај дивне усне
Да са њима збориш;
И како изустиш
Тако да и тбориш
И још чувај усне
Да се с њима љуби;
Да се срце душа
Ту слије и слуби
Ко крвника твога и општега;
Ласкавцу су отроване кости,
Нема части, немаде милости.
148
Ђе папуча влада
И кокошка поје;
Ту ме никад ноге
Не однеле моје.
Ђе се ништа друго
До новца не љуби;
Бјеж' одатле брже
Главу не изгуби.
Ђе се људи све у пусто
Дижу, славе и узносе;
Ту заслужни и поштени
Муку муче, често просе.
Занимају пићем;
Него часним радом
И поштеним жићем
Тако т ' дивне главе
Хајде се уклони
Да те неби смакли
Пјани тамо они.
153
Света правда и слобода
Без крви се неда стећи;
И ко против њих се бори
Мора пасти и подлећи.
154
Ко се дичи и поноси
Са љепотом и тијелом;
Он је раван оном који
Заноси се пићем јелом.
Љепота је тјела ништа,
Кад лијепа душа није;
Благо томе кој' с' лијепим
Тјелом, — дјепу душу крије.
Ток времена
нико није
Кадар свезат, уставити;
Ум је љуцки страшна сила
Он све мора побједити.
Груба сила панут мора
И за свагда пропануће;
Правда, разум и слобода
Правим' људма ускренуће.
Сваки силни који ради
Менгелима разум стећи;
Бадава му копрцање
Мора клонут и подлећи.
О
вјечитој незна
Прокаменит, касти.
Ко се гођ весели
Злу комшије свога;
То је изрод љуцки
И одпадник Бога.
Који сваком хоће
Да изнађе ману,
Ни ту друга нема
Човјеку избрану.
За часним јунаком
Кад гине не плачи ;
Смрт поштена вазда
Сунцу се једначи.
Кога
год не боли
Свога ближњег јао;
Он је своју савјест
Давно закопао.
180
Чисто срце није тамо
Ђе највише злата има;
Нит је тамо ђе Бог стоји,
Сваког часа на устима.
Нити виси о гроцу
Кинђурасте ђевојчице,
Нит' се нија о грмењу
Жуто сјајне неранџице;
Нит царује код царева
У дворове и палате,
А да ђе је? У колиби
Код пастира
зар незнате...
184
Васелену држиш у рукама;
Земља ти је тијесна и мала!
Љетиш горе небу и звјездама. —
А гле чуда! Из толиког скока
У ништа се створиш за трен ока.
185
Испуни л' се једна жеља
То се нова одмах рађа;
Ћуд' је љуцка чудновата,
Ко ће њојзи да угађа.
Неће моћи докучити оно,
Што све вишњи иза непровидне
Завијесе будућности скрива.
Тјесногрудост бацимо под ноге,
Латимо се љубави и слоге;
Јер без слоге све ће до једнога,
Душман мепнут под тирјанске ноге,
192
“Ти си силан и немариш
За петину, десетину,
Није чуда, - кад све радиш
Сви поштени да изгину!?
194
При оном је моћ и сила,
При оном је и побједа;
Кој' кад крене гријешити
Поврати се, гр'јеху с' неда
195
Који може самим собом
У љутини управљати;
Он се може поштенијем
И јунаком правим звати.
196
Који своје љуцко право,
Неда нико да му гази;
То је човјек и још ако
Туђе право чува, пази.
197
Који човјек своје право
Од свакога чува, брани;
А ближњему пакост чини,
И своје ће да сарани.
198
Који човјек у механе
И пивнице, радо иде;
Никако га проћи неће
Многа кавга и обиде.
199
Који човјек све се куне
У сваку рјеч Бога зове;
Тај истину не говори,
Све казује лажи нове.
200
Који човјек пред свијетом
Побожан је, све се крсти,
А овамо гр'јехе чини.
И сваком се добру мршти.
То је грешна кукавица,
Узалудно живи, ради,
Узалуд' се свецем чини
Кад ђаволу игра, кади.
201
Који човјек нема вјере,
Нит' зна што је браство, слога,
То је љуцка губа, отров.
Обожаоц г'рјеха свога.
202
Који год се ближњијема
Око себе смије, руга;
Тај никада у животу
Неће имат вјерна друга.
203
Који човјек мисли своје
Повјерити ником неће;
Ил' је грешник превелики,
Ил' с' у подлом друштву креће.
204
Узалудно чињети је
Пред свијетом доброчинства;
А довести браћу своју
До заваде и убиства.
205
Бадава се пред свијетом
Као светац покаживат;
А ближњега отимати,
Прогонити и убиват.
206
Чини добро и не тражи
Да те народ диже, хвали;
Буди велик са дјелима
А свијету нек си мали.
207
Који човјек добро чини
Само за то, да га хвале ;
Сујетан је, поред хвале
Достојан је да га жале.
208
Који човјек зло говори
И недјела чини јавно;
Он је бољи од онога
Што гријеши кришом, тајно.
209
Који човјек од свакога
Своја дјела и рад крије;
Од јавности он се боји
И никако поштен није.
210
Женидба је света
И Богу је мила ;
Кад је супружнике
Љубав саставила.
211
Права љубав не застара,
Права љубав једна бива;
И до смрти не умире
У срцу је вјечно жива
И свагда је мила, чиста;
Док је таква рај је прави
Ка' сунце се она блиста
Тешко томе који крене
Са љубављу водит шалу;
Она ће се осветити
Невјерноме цару, краљу.
217
Тешко томе који незна
Љубављу се користити;
Ко и оном који крене
Трговину њом водити.
218
Љубав незна за границе
Нит је она лицемјерна;
И у ватри и у води
Права
љубав стоји вјерна.
219
То је часно;
Родитељску дужност презрет
То ј' ужасно.
220
Лијепо је;
Напуштити ђецу своју
Погано је.
221
То је часно;
И још када није доцкан
То је красно.
222
223
Немој лако вјеровати
Кад ти неко неког куди;
Често пути дешава се
Да се добри исују људи.
Немој примит за истину
Када неки неком пр'јети;
Није свако срце злобно
Незна сваки да се свети.
231
Кад те снађе нека мука
Пријатељ ће оно бити;
Који ће те од биједе
И напасти избавити.
232
233
Говорити с' лажом
Дангубити значи;
За то лажна друга
Од себе одбачи.
234
Власници су исто.
Као небо што је;
У час ведро стоји,
У час' облачно је.
237
Неуздај се нигда
На хрђу, плашљивца;
Јер он није човјек
Већ је кукавица.
Не уздај се никад
У Шпијуне људе;
Ко им више плати
Томе знање нуде
241
Шпијуни су отров
И друшствена б'једа;
Тешко томе који
У њих снагу гледа.
У дужности својој
Који није тачан;
Он ће бити јадан
Постануће плачан.
Гледа са висока;
И на ближње своје
Мрко преко ока;
Прежалосну носи
И надуту главу;
Жали Боже зашто
Он не пасе траву,
Око себе бије;
Подобан је звјеру
Боље да га није .
247
А свог брата ћера;
Није бољи ништа
Од обичног звјера.
248
Гадном дјелу служи;
Он је куга која,
Љуцко друштво кужи.
249
За право не дава:
Он свачије право
Подло изиграва.
Који човјек пушта
Да се бије, јаше;
Он достојан није
Да му се одјаше.
Који љуцко своје
Право не потражи;
То је кукавица
Свуђ и сваком кажи.
252
Који више живот
Од части цијени;
Подобан је слабој
И хрђавој жени.
Који родно право
Не чува и брани;
Заслужује да се
Жив копа, сарани.
255
256
260
Који славољубљу
Своме нема краја
Тај путове губи
Што воде пут раја
Који ништа незна
До своје користи;
Путови живота
Нијесу му чисти,
265
Који више новац
Од свачега љуби;
Заборави Бога
А вјеру изгуби.
Који себе хвали
А свакога куди;
По сујетном мраку
Шетука и блуди.
Страдање је неко
Корисно и красно;
Страдање је мило
Али кад је часно.
272
Данашњи се људи
Ситницама хвале,
Поштењем и чашћу
Набијају шале.
275
Пристојно од хвале;
Устануће на те
Многе хрђе мале.
276
Кадро убит није;
Он једнако ради
Хрђама се смије.
277
Јао тешко мени;
Бићеш добро само
На трак се окрени.
279
Нигда, никад и низашто
Не поклизни, нити клони;
Нит, се љути на неправду
Појмови су данас бони.
280
Ради добро, ради часно,
Дал' ко види ти немари;
И на тебе ред ће доћи
Нек се други протелари.
281
Кад би земно злато било
Све од једном одкривено;
За будуће нараштаје
Што би било остављено.
Садашњост је чудновата!
Кога она исмјејава;
Том' будућност чешће пути
Славу и част обећава.
Многи силни слављеници
И данашњи великани;
Будућа су ништавила,
Јер их она утамани.
286
Ђе је сила среће нема,
Сила уму лет скраћава;
Но, разум ће побједити
Сила пашће, све бадава.
Што су стали, што су пали!
Ти си с њима пир водио
Када су те подизали.
И за то су сада стали,
Зашто су се изварали.
И незнатан и невиђен;
А ружит га кад си велик
Немој; - можеш бит' застиђен.
292
Партизанство води људе
До ситница и слепила;
Партизанству правица је
Мрска стидна и немила.
293
Партизанство није добро
Већ је оно зло велико;
Тешко земљи кад окрене
У партије свеколико.
Слијепо је партизанство
Једна веља луда хука;
Оно незна што је срамно,
Што је грешно, што је брука.
296
Коју волет треба;
Као јарко сунце
Што сија са неба.
297
Собарица
па је мрзиш
И гадном је женском држиш;
Не мрзи је; јер је она
Преставница доба бона.
Грешница је! али скиме?
Де реци ми подли сине?
Док у муке неке пане;
Није човјек, већ је хрђа
Кад га свлада очајање.
Очајање куга то је
Тешко оном са њим што јe.
У дубини срца твога
Многе тајне утонуше;
Ал' скривене бит' не могу
Не да око, прозор душе.
Није стидно, — ако смо јуначки
На бранику домовине пали;
Пали славно - да се подигнемо.
309
Код ког вјечна част остане;
И у томе не гледа се
Побједили или пане.
Разне страсти људма овладаше;
А највише себичност се виђа,
Она зорно на све људе јаше.
Себичност је она рана жива.
С' дава у дан што све гора бива.
Који човјек искренога
Пријатеља увриједи;
За дан муке и невоље
Нит што чува нити штеди.
Пријатељство добрих људи
Многу добру даје наду;
Али ипак не буд' лијен
Но се предај послу, раду.
Када неки човјек прича:
„Славни су ми предци били;
Мртвијем се он поноси,
Они су се изродили.
Запни, ради мој соколе
По пут твојих прађедова;
Ако мислиш казат свјету
Да ја у теби крв њихова.
Када неки човјек каже
Министар је њему род;
Велича се са другијем
И није му сталан ход.
316
Што си већи знањем;
Што си јачи снагом
И велим имањем.
Тим нека си радом
И дјелима већи,
Праву славу, име
Лакоти је стећи.
Цио свијет нека хвали
Ако савјест кога кара;
Он је себи низак, мали,
Неда савјест да се вара.
320
321
Кад те неко мрзи, гони,
Против тебе прича, збори;
Он је подал и презри га
Али недај да што створи.
322
Гледа преко ока;
Псује, - али никад
У четири ока;
То је ниска душа,
Кукавица права!
Који мјесто тебе
Себе изиграва.
323
Хрђаво је, - и то је слијепо;
Сан је живот, - не дати му пажње
Није мудро нити је лијепо.
324
Зла велика чине! подло суде;
Ко' да свагда и Божија сила
Стоји њима на ћеф и понуде.
325
Брацка ријеч, брацка слога;
Узалудно он се крсти
Узалудно моли Бога.
326
Који човјек све се крсти
И једнако метанише;
Ил' је грешник превелики
Ил' будале нема више.
Говорити о свом раду
То је ред
А
пазпти туђе после
То је јед.
Који чини зло свакакво
Пази своју ћуд;
Он се неће ниђе с красит
Постануће
луд.
336
Који незна казат ђе је
Нашем знању крај
Помисао Богу вјери
Реци њему дај.
340
И добро обута;
Али опет за то
Незавиди кривди;
Ко њој вјерно служи
Мора да се стиди.
И почашћу сваком
И свуђ обасута!. -
Истина је тешка
Мало коме прија;
И награду за то
Ријетко добија.
Зли су људи свагда;
Зломе дјелу склони
И гле чуда како
Добро живе они!
Вјечан је:
Онај који руком Божом
Писан је.
Свака тварка, све што живи
По њем ради све;
По њем расте и множи се
И гине и мре.
356
357
Наука је извор добру свему
Како своме, тако и општему.
361
Мјесто треба да се згрије
Е без тога знања није.
Који рано неће
Да потражи знање;
Доцније ће знати
За муку кајање.
363
Незнање се свима
И свакоме свети:
Од знања се ништа
Не може отети.
Који мисли знање
Веље да докучи;
Треба да је пажљив
И да добро учи.
365
До веље почасти;
Лијенства се клони
Јер те оно кљасти.
366
371
Добра жена своме мужу
Нигда неће уз нос поћ;
Са нарављу благом, чистом
Њена би ће над ним моћ.
Која жена свога мужа
Ма буд пред ким оговара;
Самој себи, кући, мужу,
Злу опаку судбу ствара.
Која жена није часна
Није добра, није вјерна;
То је куга рода, дома
И несрећа неизмјерна.
Жена није за улицу,
Кућа јој је царевина,
Она учи, она спрема,
Домовини вјерна сина
Жена кућу, мужа, ђецу,
Усрећава;
Благо
томе ко злу жену
Непознава.
379
Кући сједи;
Своју кућу, ђецу, мужа,
Пази, гледи.
380
382
383
384
Цркву служе, од Христа се дале;
За некакве ситне зађевице,
Једну куде другу цркву хвале!
386
Оно што си;
Осветнијем оком њега
Непокоси.
Е истину ко ти рече,
То је човјек знај;
Као јунак пријатељску
Руку му подај.
387
Ако тражиш да дознадеш
Што је жена;
Задобити:
Бит милосна;
Чувај Боже од несреће
И пакосна.
То је
књига отворена
И
скривена.
Коју
свако није кадар
Проучити;
И коју је тешко, лако,
Са њом свагда
буди мио
Искрен буди;
Али нигда
недозволи
Да ти суди.
Јер у
суду она може
Сажалења,
А жена је чешће пути
Без стрплења.
Она може чешће пути
Згријешити;
Што је против Богу, вјери,
Учинити.
Поштенога рођеног,
У нужди му помоћ дај;
Ви сте оба једно знај.
У брату је брату спас,
За његову умри влас.
Без брата је брат нејак.
Ко вјетар је мален лак.
И проклет ће сваки бит,
Брат' који је поносит.
Те за брацку незнава,
Нити браство познава.
И доцкан ће казат: „дај
Мио брате опроштај”.
393
Другом неда реда;
Незна што је разлог
Ни што је увреда.
394
Који човјек незна
Ни за какви стид;
Он духовни гази
И живот и вид.
395
Човјечи је
живот један
Чудновати
тешки мост;
По којему
проћи мора
Сваки, —
био учен прост.
Томе мосту
крајеви се
Са два
мрака додирују ;
Које залуд
сви мудраци
Траже,
уче, испитују:
Благо томе
који по том
Тешком
путу прође часно,
И чије се
путовање
Вјечно
гледа чисто јасно.
И добије човјечанска права,
Тешку прошлост лако заборави
А слободу често изиграва.
Света правда и слобода
Често с' пути изигра је;
Када народ што је твоје,
Што је своје непознаје.
Слобода је и једнакост
Извор добра, земног раја
Код паметних; код будала
То је лудост до без краја.
404
Адвокати изгледају
Ко' тумачи од закона;
Под једнако они бране
Часна дјела безакоња.
Адвокат ће да те брани
Само њему поредај!
И да немаш разлог каже:
„Побједићеш море знај”.
И за то се по судова
Баш за ништа народ тре;
Док до свога права дође
Често пути и умре.
Е па за што? Е па за то,
Продужују адвокати!
Да парница дуже траје
Њима више да се плати!
А судије ђи су? како
Ове јаде неувиде!
Знаш како је, жао им је
Адвокате да застиде.
Кад идеш у цркву
Сјети се гријеха;
Дом је Божи оно
Прођи се смијеха.
Добар треба да си;
Доброта је дивна
Благо кога краси.
Добар буди, - али
Пази на све стране;
Да те не изкљују
И чавке и вране.
410
Пристојно се држи,
Вјечно се не глади;
Кад си младић себе
За младу не гради.
411
Као какву стрв;
Пред старим не пузи
Као какав црв.
Свуђ' и свагда као
Човјек прави стани;
Пред свакијем један
Те исти остани.
412
У госте, походе;
Кад од њега пођеш
Свашта изнаоде.
Ти отидеш, али
Разговор с' отвори;
По сто пута сваки
Дави те и мори.
Сваки нешто своје
Има да покаже;
Сваки нешто ново
Против тебе лаже.
Ђе се тако ради
Влада пакост знај;
Код подлих не иди
Нит' их забављај.
Код подлаца таквог
Пођеш ли ипак;
Е онда си и ти
Подлац и опак.
И онда сте оба
Једне исте ћуди;
Кукавице, хрђе
И никакви људи.
413
Да те добро слаже;
Пријатељем велим
Твојим се покаже.
И незван ти дође;
И истински збори;
Рекао би Богу
И светињи двори.
А он пошо хрђа
Да другога слуша;
Који га упути
Да тебе искуша.
Одмах такву хрђу
Од себе удали,
И по српски један
Ако ћеш опали.
414
415
И безбожних јаничара јато!
Боим ти се мој соколе сиви
И фукара шћела би да живи.
416
Да изједна шета;
Око часних људи
Вије и облета.
И да добро живи
А ништа не ради;
Подлом неком врагу
И служи и кади.
Пази се од њега
Ухода је тајна;
Неко с' угња нада
Он је нада вајна.
Окреће се за се;
Некаквоме дару
Одиста надасе.
Ил' се нада дару
Или ти шамару;
Или се окреће
Да разгледа добро
Ко се куда шеће
Ил' се боји шпије
Ил' напасти какве,
Ил' објесних људи,
Па стеже опанке
Ма што да је, опет
Није добар знак;
Ђе се људи плаше
Душевни је мрак.
Ђе се људи пазе
Један другог плаше;
Ту гледају ко ће
Кога да узјаше.
За то таквом друштву
Треба дати ред;
Један другом више
Да не вади глед.
Духовници пошли у партије!
И христово стадо раздвоише;
А то христос наредио није.
Царство земно и небесно царство!
Мисле добит!
то је немогуће
Духовници камо јеванђеље!?
Рад ваш брзо под клетвом пануће. —
Училисте, - али непамтите,
Рече: „људма да је немогуће
Служит Богу и служит мамону„. —
Вратите се и прекрстите се;
Последице вађење пастве
Бого мрско товарите на се.. -
Покајте се, са светијех двери
Изустите рјечи: „мир народе,
Слогу, браство господ од нас тражи,
Наша борба у безкрајност оде“.
Једна црква, а два поглавара!!
Један народ у троје се дјели!! -
Духовенство игра се партија!!
А то разум и христос не вели
Покајте се и повратите се
Па крст на се, а христа преда се,
Ил' духовне знаке покидајте
Па ко други радите шта знате,
Барем када христа издадосте
Да се незна, ни косте, ни што сте.
Ти побожно стој;
Сјети се гријеха
И Бога се бој.
420
Кад у школу дођеш
Поклони се стани;
То је кућа која
Нас' од мрака брани.
Када видиш људе
Да се хоће свадит;
Раздвој ако можеш
Немој свађи кадит,
Када чујеш кога
Да хули на Бога;
Није умом јак
Духовни просјак.
Да на мејдан креће;
Није штете ако
Већ' се вратит неће
Мејдани су прави
На бојноме пољу;
Кад се два народа
О опстанку кољу.
И ако си јунак
Не иди на брата;
Чувај живот драги
До потребног рата.
Кад с' отвори борба
Коју част позива;
Је ли с братом опет
Налазим те крива
Мјесто борбе ти му
Свуђ учини добро
Тим ћеш само њега
Побједити побро
424
У свјет рата било;
Сваком би се своје
С правдом одвоило.
Сваки народ своје
Добио б' без крви;
Не би ишо један
Другога да мрви
425
Испод крова твога;
Сузе да не рониш
За брата роднога.
Тако само гину
И умиру диви;
Који вјечно хоће
Да им кућа живи.
Јер живота нема
Кад си другом роб;
Ко што смрти нема
Кад је вјечан гроб.
428
Под туђа копита;
К свјетилу слободе
Никако не хита.
Подобан је стоки
Која ума нема;
Куд је ко окрене
Она тамо др'јема.
Такве људе треба
До тлен ударати
Док не почну добро
О себе сазнати.
А кад буду дознат
Косу и како су;
Запитаће они
Свога злога госу.
И почет ће зајам
Повраћати смјело,
Не учинел' тако,
Дај им опијело.
Ал' не као људма
Мисленим од части;
Већ ко оним који
Липшују од власти.
Не од власти своје
Нити Богом дане;
Већ од власти туђе
Власти извикане.
За рат да не врʻједи;
Ко стрвину какву
Пред собом га гледи.
Јер он када каже
Да ратоват неће;
Издао је земљу
Па што тражиш веће.
Који очи има
Има руке, ноге;
Биће добар само
Дај уредбе строге.
Који здрав је снагом
А памет му здрава;
Па ратоват неће
Држи га забрава.
Од ког нико никад
Немаде користи;
Да га нема боље
Нек се народ чисти.
Ко стрвину какву
Пред собом га гледи.
Јер он када каже
Да ратоват неће;
Издао је земљу
Па што тражиш веће.
Који очи има
Има руке, ноге;
Биће добар само
Дај уредбе строге.
Који здрав је снагом
А памет му здрава;
Па ратоват неће
Држи га забрава.
Од ког нико никад
Немаде користи;
Да га нема боље
Нек се народ чисти.
Који старешина
Војнике одпушта
Као
неспособне,
Будала
је сушта.
Ако
није раста
И
велика тјела;
Учи
њега, причај
За
велика дјела.
Успособа
њега
И
срце му створи;
То
ћеш учинити
Само
му говори.
Говори
му свагда
О
Милошу Марку;
Покажи
му прошлост
Добру
и опаку.
Покажи
му све са
Чега
смо пропали;
И
из гроба како
Почет
смо устали.
Покажи
му каква
Садашњост
је наша
И
како се храбро
Име
свуд пронаша.
Покажи
му што је
Негда
наше било;
И
са чега царство.
Наше
је пропало;
Покажи
му све што
Наше
бити мора,
Од
хрђе човјека
Направи
узора
Покажи
му право
Јунаком
га створи;
А
то хоћеш само
Примјером
говори.
И
у бједи њега
Али
очевидно;
Неспособан
бити
Да
је много стидно.
И
он онда неће
Да
се жени хвали:
„Небој
ми се драга
За
рат још сам мали
Мјерише
ме данас
Уз
дуж и пријеко
И
рекоше и још
Да
кусам млијеко.
И
ако ме мине
И треће мјерење,
Огласи
ће мене
За
цвјеће јесење.
Са војничким духом
Срце му оснажи.
Бити неспособан
А србом се звати;
То је ниско! - треба
Томе на пут стати.
Учиниш ли тако
Ти си војник прави;
И твојој ће војсци.
Бит појмови здрави.
И сигуран онда
Бићу као и ти;
Које људ да рати
Он
ће погинути”.
Примјером
му кажи
Да способност тражи;
И опрости мене
На овој лудости;
Ко што праштам
теби
На твојој мудрости.
Без послуха никад
Добра бити неће
А и послух добар
Немарност размеће.
433
Добра бити
неће
А и послух
добар
Немарност
размеће.
А и послух добар
Немарност размеће.
Без послуха никад
434
На дјела све већа,
Ђе се народ против
Свог душмана креће;
Кад слободан брат се
Проклет био који
У рат поћи неће.
Угњетеног сјећа;
Угњетени с' спрема
На дјела све већа,
Ђе се народ против
Свог душмана креће;
Кад слободан брат се
У рат поћи неће.
Угњетеног сјећа;
435
За опстанак рода;
Наградиће њега
Правда и слобода;
Јербо народ ником
Дужан неостаје;
Али за то треба
Он слободан даје.
436
Кад слободан брат се
Угњетеног сјећа;
Угњетени с ' спрема
На дјела све већа.
437
438
Сјећање је брацко
Она тврда нада;
Што духове веже
И са њима влада.
Да по неку новост кажу;
Ако ништа ново нема,
Они онда кују лажу.
Не! но в'јек што благо купи
Новце краде!
Па што мисли с' њима радит
Зна ли он?
Незна ништа при смрти је
Он је бон.
Е па што ће с' благом бити
Зна ли ко;
Врагом дошло, врагом пошло
Би ће то.
Који човјек не жени се
Као нико гријеши се;
Женидба је Богом дата,
И скупља је сребра, злата.
Уточиште и крај нада;
Погане се смрти бој,
Пред поштеном мирно стој.
Поштена је смрт велика
За род кад је, то је дика.
Туђу вјеру поштујем;
Браство, слогу и једнакост
Као Бога богујем.
Како ваља;
Али нигда не дозволи
Дат' окаља.
Имаш брата, ти га држи
Као брата;
Да ти хрђа не појаше
Око врата
То је лако;
Ал' јунаштво такво неће
Чињет свако.
Ко јунаштво и поштење
То ужива;
Боље да га никад није
Било жива.
Сузе рони;
Ти са њиме не говори
Но с уклони.
Е је таква суза отров
Куће своје;
Такве сузе у свијету
Не било је.
И бије се;
И туђем се злу весељи
И смије се.
Од подлости и пакости
Даје знак;
Свак увиди, свак дознаде,
Да ј' опак.
Тирјанина нигда
Ни за што не моли;
Јер ничија суза
Њега не доболи.
452
456
По говору туђем
Када другог судиш;
Онда по пустињи
Непознатој блудиш.
Најзадњи је човјек
Кој у том ужива;
Кад поштене људе
Вјешто изазива.
Неби ли их како
На одговор свео;
И до муке неке
И јада довео.
458
459
Када чујеш неког
Да злотвора хвали;
То је човјек велик
А никако мали.
Када неки човјек
Злотвора помаже;
Да је велик духом
Он свакоме каже.
У скут и у руке;
Подај му одбране
Избави га муке.
Тим ћеш њега само
За свагда добити;
И бого угодно
Дјело учинити.
Твога дома праг;
Буди према њему
Весео и драг.
И подај му леба
И подај му соли;
Тако треба радит
Е то господ воли. —
Ако буде дошо'
Ради твоје злости;
Хлеб и со му неће
Невјеру да прости,
Увреду да прости;
Путује го мраку
Немаде мудрости.
464
Ти казујеш сваком:
А како да зборим
С душевним просјаком.
Који ништа свето
Пред очима нема;
И који у мраку
И подлости дрʻјема.
Лишит те живота;
Он је много гори
И од сваког скота,
Душе, срца нема,
Нит образа има,
Ради, мисли, свагда
О туђим јадима.
Ал онај је гори
Што т' о части ради;
Једнога и другог
Бог ће убит знади.
Који туђе право
Гази и узима
Он вјечито змију
Крије у њедрима.
473
Ко год
крене да те дави
Ти
се недај;
Са
свакијем у мир да си
Пази
гледај
474
Тешко оном који
Послуша будале;
И подлаци кога
И бездушни жале.
475
Што год радиш пази
Не ради на сум;
Него свагда метни
Уме на разум.
476
Пошто нешто буде
Ништа неразгађи;
По свршеном дјелу
Ништа не погађи.
Свака
мука која
На главу ти дође;
Као радост брзо
Одлети и прође,
За то у мукама
Постојани дасмо,
Ако није тако
Онда је ужасно
478
Кажу: лијепо je;
Знади слијепо је.
Обећаш подај;
Нигда и ни за што
Другог не варај.
Не чин' преко воље:
Нит у зло ускачи
Без неке невоље.
И мио и драг;
Према њему буди
И добар и благ.
Нигда њега не прекори;
Пријекорни залогај ће
Поштенога да умори
Да му савјет неки даш;
Пази добро; јер пред собом
Одговоран бићеш знаш.
484
Не уздише;
Благо томе сузе бједних
Ко избрише.
И кукњаву и плач вели;
Не пожали труда, пођи,
Те јаднике овесели.
486
У дому га своме сврати,
Сто струко ће благи господ
Доброчинство да ти врати.
487
Буд' умјерен;
Прећерашли није добро
Буд' увјерен.
Немој бити љут;
Него свагда благ, и весо,
Мио осмјенут.
Да ти се долази;
Код другога никад
И ти не одлази.
Неку пеку, неку жалост;
Немој за то зло му желет
Нит учињет какву пакост.
Који рече, па порече
Ријеч ије;
Самим
собом господарит
Неумије.
Е данас је оно Србин прави;
Који дивно с' пуном чашом здрави;
За рат и
рад има сметењака
Који м' није српска пропаст лака.
Што ти хоће
да дознадеш
Што
о тебе народ збори;
Самим
собом у мир кад си
Што
ко хоће нек жубори.
Многи незна за што се
родио,
Штета што је и толко живио,
Товар био грђи преминуо.
Неки чине доброчинства,
На језику Бог им стоји;
Лако им је; — туђом чохом
Не гледа се куд се кроји.
Не мећите за главаре
Болешљиве људе;
Е ће они због болести
Пријеко је суде.
Или љута, ил' надута,
Бјеж од њега не шали се
Памет му је награнута.
Подле људе штује, прима,
Он не може бити одан
Нити Богу ни људима.
Је ли човјек шапталица
Приносили другом лажи;
Он је за све неспособан
Лажом хоће да се снажи.
509
Не стављајте за главаре
Ниске
људе, плашљивице;
Еу часу од потребе
Биће они
кукавице.
Бити богат није доста,
Треба са њим чињет добро;
Ако тако није — онда
Ништаво је оно побро.
Измеђ' земље, измеђ неба
Да ли има везе које?
Има другога половина
Љуцког бића душа то је.
513
Као што је сјајна митра,
И одежде које носиш,
Таква нек су дјела твоја
А не правди да пркосиш.
Ко њу тражи чисто пропануће;
Али ипак поштуј је и љуби,
Опстат без ње то је немогуће.
Од колибе, па до царског двора;
Све жалости што од Бога греду.
Те не носе на људе блједу.
Права жалост оно се назива
Кад те гоне ни дужна, ни крива.
517
Чистој души ту лежи награда;
Љуцка сила то је чудовиште,
Сваком злује усред ње огњиште.
Лажовима иза врата;
Љубиш ли је, - зло ћеш проћи
И код оца и код брата.
Љубав чиста, без порока, гр'јеха;
Ако ти је срце покварено
Љубав ће те довест до посмјеха.
Сваком часном народност је
Своја мила, драга, света;
Није л' тако; е онда је
Никоговић свега свјета.
522
Сваки часни поштоваће
Породицу и крв своју;
И презират нигда неће
Свога оца, мајку своју.
Сваки онај кој се стиди
Свога оца, мајке своје;
Није човјек већ је хрђа
Кукавица знади то је.
У вријеме поста пости;
А који се у ћелије
Ђаконијом сваком гости,
За свој трбух он се стара,
Себе, људе, Бога вара.
526
Који човјек не стиди се
Срамне радње, гадних дјела;
Међу живе не пиши га
Вода га је понијела,
Свуђ и свагда дружит с тобом;
То је хрђа и никада
Он начисто није собом.
За поштеним зло говорит;
Остави га, он ће себе
Удавити и уморит.
Буди часан, буди поштен
И захвалан своме зноју;
И никада и ни зашто
Немој продат савјест своју.
530
Ко се дичи и поноси,
Ко се слави и узноси,
Треба да је свјесан тога,
И достојан гласа свога
Ако пођеш међу блудне
Немој гр'јеху маха дати;
Буд' постојан, буди кадар
Самим собом управљати.
Ако будеш поша' тамо
Ђе се против Бога збори;
Душа твоја, срце твоје,
Нек истини, Богу двори.
Ако будеш поша' тамо
Ђе се псује оговара;
Уста твоја, и твој језик
Подло нек не проговара,
Ако будеш обрео се
У сред вике, у сред граје
Да с' присебан и свој да си
Ништа т' друго не остаје.
Љуби више оца, родна брата;
И нека је љубав твоја, њена,
Вазда иста, вјерна, обилата,
Поштовати за свог брата,
Брзо ће ти свака хрђа
Узјахати иза врата.
Мудро треба чуват и уживат
Часним радом и са знојем лица
И још к томе све више добиват.
542
Жеља ј' јама безданица
Један простор пусти;
Коју само смрт је кадра
Стиснут у чељусти.
Као човјек, — не ко' ђаво,
Љуби правду и истину
Ради оно што је право;
He радиш ли - биће јао,
547
Је си л'
владар слушај христа,
Учи
пази Јеванђеље,
И никако
и ни учем
Немој
слушат ниске жеље.
Ни у чему више свој;
Домовини ти припадаш
Све и свашто подај њој.
Од народа удалити;
Више свега гледај, пази,
Љубав родну задобити.
Што је отац дому своме;
И онда се никад не бој
Господар си знај свакоме.
Рођење је привременог
И краткога жића зора;
Смрт крај дана животнога
А и оно што бит' мора.
Загонетка је обоје;
Загонетка несхватљива,
Коју никад одгоненут
Неће моћи душа жива.
Ђе се више цʻјени драча
него крин,
Ђе се преко жена задобива чин.
Ђе се више ц'јени хрђа него див,
Ђе се чува казне онај што је крив;
Ђе се воли који пузи као црв,
Ђе се штује који брацку лије крв;
Ђе бездушни слабог и дави и тре,
Ђе поштени гладан и живи и мре;
Ђе поштено срце и истина страда,
Ђе завист и злоба и нитковлук влада.
Бе заслужни људи с' огњишта искачу,
Ђе синови часних по улицам, плачу;
Ђе духовник Бога и народ свој вара,
Ђе неправда правду прогони и кара,
Ђе с' не штује знање, већ сила и моћ,
Ђе подлаци могу, чело владе доћ,
Ђе народу суди партизан и брука,
Ђе гладује правда, а поганов фука;
Ђе чиновник каже: „то је ваш ил' наш”
Бе се дужност врши не својски, овлаш,
Ђе се воли онај, који добро лаже;
Е ту брале никад господ не помаже..
Нема коментара:
Постави коментар