О, шпијуне отрована куго,
Гонитељу части и поштења.
Имал' мјеста ђе те не би било?
Бестиднијем оком видиш свашто.
Од длачице саграђујеш куле,
Од перцета вјетрови се крећу!
Од погледа плам брегове лиже!
Од покрета и брда се тресу!
Небо, земљу тренутно саставиш!
Ти си чедо старога искуства,
Рим те штова, Млетци те љубљаху,
Силни су те за стожер држали
Родне среће и опстанка свога,
Час си јунак нема те већега,
Али за то да кушаш јунаке.
Од једнога корака си кадар
Рећи, - да се небу одлећело!
Да, чедо си старога искуства,
Најјачи си у царске палате,
И у куће велике господе.
Тамо ти је јако уточиште
Тамо ти је с' многим урочиште.
И одатле окрећеш лагано.
Час ка' пјанац по улицам бадаш,
И заметнеш коло плаховито,
Износећи свакојако пиће.
И заметнеш обилате шале,
На се метнеш вео искрености,
Док сирака навучеш каквога,
Да што рече или да уради.
Мајсторијом кад уловиш кога
Запишеш га у књигу лажуљу,
И весело оставиш дружину,
Те зајосаш тамо и овамо,
Прислушкујућ на свачија врата
Што ко збори на огњишту своме.
Када пуну скупиш врећу лажи
Објеручки претуриш за рамо,
И дозиваш још којега друга
Да помажу носит ђе требује.
О шпијуне отрована змијо!
Младо чедо старога искуства;
Многога ли уби на правицу,
Многога ли остави бес ручка,
Много шљеме ти стрмо окрену.
Непознајеш оца ни матере,
Не познајеш брата ни сестрице,
Непознајеш пријатеља, кума!
Комшија ти игра а син шала!
Истинаје чудовиште за те;
Знај утворо и родна покоро,
Да царује она као и ти,
Траг по трагу бити погинуо;
Имена би нестануло твога:
О истино кад ћеш царовати,
И свакоме по дјелима дати?
О шпијуне змијо кравосице,
Имал' тога кога служиш вјерно?
Ти б' за новац или ријеч глатку,
Крст и Бога јевтино продао.
И онога ком' си шапталица,
Би га сву а и на мијех одро!
Јел' истина о погани побро.
О, ђаволу брате, гаду друже.
О, шпијуне, чедо отровности,
Ти царујеш а страдају људи!
Ти уживаш части и весеља!
Ти уживаш милост и дарове!
Ти уживаш почаст, достојанства!
Ти уживаш прва одличија!
Ти уживаш „де” племства знакове
Које каже каквога си соја,
Госпоцкога од памтивијека.
О шпијуне госпоства ти твога
И имена од „Де” нађевена
Да л' ти грʻјеси могу
на ум доћи?
Видишли их око тебе скачу.
Проучи их, виђи се у блато
Држ се добро мој драги „Де кане”
Док народно настане декање,
Јер кад народ декати одпочне
Позно би ће све твоје кајање.
Виђи што си поштења ти твога?
Тиси чедо старе бездушности,
Коло твоје дрма престолима,
Твоје сплетке круне су ломиле;
Повјесница сведочи свијета,
Што си био и каква си хала.
Силан ти си, сила ти помаже,
Твоје лажи крунам су играле,
И народе на буне дизале,
Да брат брату вади очи живе,
Сплетке твоје примити не дају,
Поштеноме многом хришћанину
Из олтара тјело спаситеља,
Лажи твоје и савјест нечисти
Кадре јесу за вјек' раставити
Двоје драгих што се љубе вјерно.
Ти си кадар брата одвоити
О јединца брата рођенога
До гробнице да му се не јави,
Нит братинске да ода почасти.
Лажом ти си учињети кадар
Да јединац своју мајку туче,
И да оца за бркове вуче.
Гад си прави и несита јама,
Отрованик и љуцка аждаја.
Са све седам смртнијех грехова
Ти царујеш као са лажима.
Ти си лажа, лажно ти је царство
Душа ти је мраком обложена,
Мраком врагу при олтару кадиш.
Из очих ти отровнице вире,
Сијућ отров на свакоју страну.
Срце ти је неосјетно, мртво,
Спрам свачега до плијена свога.
Сто жаока језик ти покрива
На свакојој ђаво предсједава,
Те казује ђе да отров сије;
Ђаво учи да се што докучи,
Да заједно шићар дијелите.
Миса' ти је од пакла мрачнија,
Мраком идеш да свјетило гасиш.
Непознајеш највећег судију.
Глас савјести ти угуши давно;
Само пакост и љуцка несрећа,
Кадра ти је веселити душу!...
Ошпијуне, о хало свијета!
Ти у просту колибу завириш,
Дух паклени и тамо пропириш.
Гујо љуцка што ти ратар ради?
Што од њега докучит си жељан?
Недајеш му уморено тјело
Одморити на огњишту своме.
Ти и њему узе задовољство,
Извади му очи обадвије,
Расијече срце у комаде,
Те лубина без корјена шета.. -
Што уради о паклу свијета!
Кријеш ноге као отровница,
Кријени гласе као кукавица
Од петрова до ђурђева-дана.
Ради куго искуство те учи,
Цетиње
1882 год.
Нема коментара:
Постави коментар