(Полу)заборављена поезија и пјесници: Томо П. Ораовац

Имали иђе такове душе
Да мимо гроба твога ће проћи?
Што питат неће, кога он скрива
И смјело к њему што неће доћи.

Ах нема, нема, такове душе,
Нити таковог срца имаде;
Велико, славно, дјело је твоје,
А свето мјесто ђе но ти паде.

Свето је мјесто, светија земља,
Која ти тјело витешко скрива,
И славу твоје мишице јаке
Што тобом ево она ужива.

Дјело је твоје велико, славно,
А свето мјесто ђе но си пао;
Ка соко сиви у царству славе
Самом си себи бесмртност дао.

Одјек твог дјела свијетом зуји,
Гробницу оно отвори муји,
Многоме оно отвори очи,
И Бугар с тога слободи крочи,
И Цар сјевера устаде с тога
И разви Орла двоглава свога.

Одјек твог дјела узрок је пуцњу
Витешке пушке са Невесиња;
И борби страшној змајева љутих
С' ладна Дунава до мора сиња.

Твоја је рука чудесна била
Вулканом ратним Балкан створила;
И српске груди јединства духом
Све задоила и опоила.

Па зар да Срба имаде таквог
Да дјело твоје вјечно не прати;
Па зар да Срба имаде таквог
Милошем који неће те звати?

Ах, нема, нема такове душе,
Заборав тебе скрити не може;
Ако смо волни велики људи
У роду нашем све да се множе.

Који год народ велике људе
Незаборавља и вјечно памти;
Достојан он је народом славним,
И благодарним свагда се звати,

И благодарним вјечно се звати,
Који то народ опет не чини
Сном мртвим спава, љети ни зими.

Дјело је твоје уздигло славу
Нашијех гора и земље наше;
Дјело је твоје узроком било
Са раје ланац да се распаше.

Па зар да такве душе имаде
Да мимо гроба твојега прође;
А да до њега са поштовањем
Мирно не стане, радо не дође.

Ах! нема, нема, јер ти само,
Подига' спомен што нико амо;
Витештвом ти си сам себи раван,
Ко т спомен мрзи изрод је јаван.

Што да се диже споменик људ'ма
Сујетних жеља, ништаве мисли!
Но таквом змају, чије јунаштво
Нико не може право да числи.

О, што говорим! што ће ти спомен?
Сујетних малих данашњих људи;
Којима мис'о за новце, злато,
Привидне сјаје, по мраку блуди. —

Што ће ти спомен, правлени мали,
Од оних који штоват су знали,
Подлости ниске, и жеље своје,
Мрзећи на те и дјело твоје,

Но сваки спомен дигнут код тебе,
Нека се стиди од самог себе;
Нека се стиди пошто је мали,
Као и они што су га здали.

Што ће ти спомен, — сам си ти спомен,
Подига себи и оним што се,
Преко твог тјела и твоје крви
Величају, славе, диче поносе.

Што ће ти спомен малених људи,
Којима мисли ситнице море;
Сам си ти себи подига спомен
Што нико до сад у ове горе.