Томо П. Ораовац - Црвена кула

 

Црвена кула

Кажи ми кажи, Црвена куло;
Јел' ти се давно слеме метнуло?
И што си тако Црвена виђет,
Кажи ми право немој се стиђет:
„Када ме питаш, казат ћу право,
Тако ми шљеме стрмо не пало.

Тако ми овог, пространог мора,

Тако ми оних високих гора.

Шљеме је моје, Фрешко и ново,

Сиротињском сузом, газда гај' ково.

Сиротињском крвљу зидана јасам;

Суза сам бједних, да друго шта сам.

Содомски гријех, у мене стоји;

И мој се газда, Бога не боји!

Он душе нема, свјетина луда,

Па га узноси, за дјела худа!

Мој добри газда ништа не види,

А темељ мој се сам себе стиди.

Када у море загледам лице,

Стидим се горе, земље травице,

Стидим се рибах, што морем плове;

Ах! црним паклом нека ме зове,

Мучени народ суза чија је,

Мјешана крвљу дам румен даје

Стадим се ове невине часте;„
И њена крила, крвљу се масте;
Масте се с' тога да свако види,
Кудијен лети, како се стиди

Црвена кула, ђе ласта вије;
Гњијездо своје у крило змије.
Стидим се земље, стидим се неба;
Оставих многог' без коре хљеба”.
Црвена куло за Бога кажи?
Дал ко од тебе рачуна тражи:
„Незбори за то, не тражи нико!
Мој добри газда, није то свико!
Он само даје, масне вечере,
Једнијем ручком по девет бере;
Једнијем. ручком хиљаде вади,
Једнијем ручком срамоту глади!...
Једном вечером пријатеље тече,
Који са њиме ка' бјесни вече:

На сваког вичу на сваког грају,

Те почаст своју другијем дају!

И већ не могу слушати бруку,
И већ не могу тријети хуку,
Коју мој газда, чини с' гостима;
И већ се руга, Богу постима.
Мој добри газда ништа не штује,
Тек само оно што кљуном кљује.
И већ се на крову мом' тигле тресу;
У крви самој мјешене јесу.
Путниче прођи, не збори више,
Облаци ено препуни кише;
Али не они, што воду носе;
Већем освету, од Бога просе,
И мој то газда, јоште не види
И мој се газда, себе не стиди!!!
Ти се се куло почела кајат
Кајањем мож'ли за дуго трајат,
Не, нећу, нећу за дуго трајат,
Да ће се газда ко и ја кајат.
Неправо постах, брзо ћу проћи;
Ка' вражја мука, к врагу ћу поћи”.